Biografija i bibliografija
 Poezija
 Romani
 Dnevnici
 Putopisi
 Kritika
 Publicitisika

Marko Mladenović

KAKO SPRECITI ODLAZAK SRPSKOG NARODA IZ ISTORIJE
ZAŠTO SRBI NESTAJU

Srbija je višenacionalna i multikulturalna zajednica. Ona nosi ime (Srbija) prema Srbima, najmnogoljudnijem narodu. Do polovine 20. veka oni su predstavljali apsolutnu vecinu u odnosu na druge etnicke grupe.
Prema Pavlu Šafariku («Slovenski narodopis»), 1844.tadašnjih "Jugoslovena" bilo je ukupno 7,248.000, od toga Srba 5,294.000, Hrvata 801.000, Slovenaca (Vinda) 1,530.000. Svi Hrvati i Slovenci su katolici, a Srbi su podeljeni: pravoslavnih je 2,880.000, muslimana 550.000, katolika 1,640.000.
U svetskim i gradanskim ratovima na Balkanu, a i zbog bele kuge, Srbi su se rapidno brojcano smanjivali. To pokazuju sledeci podaci. Srba je prema popisima stnovništva bilo u Srbiji godine 1961. - 74,6%, 1971. - 71,2%, 1981. - 66,4%, 1991. - 63%. Popis iz 2002. godine nije ukljucio Kosmet. Sa njim, bilo bi bar još nekoliko procenata manje Srba.
U 20. veku 4 miliona Srba je ubijeno i 4 miliona raseljeno po celom svetu. I još tri Srbije ubijene su u akušerskim klinikama. Uništena nam je ekonomija, na ivici smo bede i siromaštva, sela su nam ispražnjena, dece je sve manje, a starih ljudi sve više, brak i porodica su u dubokoj krizi.
Postali smo jedan od najstarijih naroda na planeti (u prvih deset). Prema popisu stanovništva iz 2002. godine, od 161 opštine (bez Kosova), u 131 opštini stanovništvo se nalazi u dubokoj (prosek preko 41 godine) i u najdubljoj starosti (prosek preko 51. godine). Albanci sa Kosova u proseku su mladi od 30 godina. Ima srpskih sela gde više nema nikoga, ili samo sa jednim ili dva stanovnika Od 1950. godine do danas naselja u Srbiji do 500 stanovnika smanjila su se za 90%, do 1000 stanovnika za 80%, a do 5000 – za 63%. To pokazuje da su naša sela gotovo nestala.
U najmladu grupaciju «demografska zrelost» spada samo jedna opština – Preševo, sa prosecnom starošcu oko 30 godina. Ovde žive uglavnom samo Albanci. U nešto starijoj grupi «prag demografske starosti» nalaze se Bujanovac, Sjenica, Tutin i Novi Pazar. I ovde živi pretežno nesrpsko stanovništvo,. Prosecna starost ovde je od 32 do 35 godina.
Prema demografu mr Goranu Penevu u 181. naselju u Srbiji i Vojvodini nema nijednog lica mladeg od 20 godina. To su uglavnom manja naselja, ali su i ona nekada bila velika, puna dece i života.
Uporedivanje starosnih grupa u 1950. i 2000. godini u Centralnoj Srbiji, Vojvodini i Kosovu, pokazuje takode drasticno starenje u prva dva regiona i veliku razliku u odnosu na Kosovo. Tako, od 0 do 16 godina 1950 godine bilo je u Centralnoj Srbiji 28,1%, u Vojvodini 26,0%, na Kosmetu 41,8%. U 2000. godini udeo lica od 0 do 16 godina izgledao je ovako: Centralna Srbija 16,6%, Vojvodina 16, 9%, a Kosmet 34,2% .
Starijih od 65 do 80 godina bilo je 1950. godine u Centralnoj Srbiji – 5,5%, u Vojvodini – 6,7%, na Kosmetu 5,o%. U 2000. godini starijih od 65 godina bilo je: Centralna Srbija 16,1%, Vojvodina 20,4%, Kosmet 5,3%.
Od 25 okruga u Srbiji, njih pet je „na samrti“, dok u okolini Niša, Kuršumlije i Vranja, postoje sela gde popisivaci „nisu zabeležili pojavu stanovništva“ (Vukojevac, Plackovica, Koritnjak, Repušica, Javorje). Takvih sela ima još dosta širom Srbije. U selu Dobroselica, opština Rekovac, u poslednjih pedeset godina nije rodena nijedna beba. Uskoro ce ceo Levac, iz koga poticu moji preci po ocu, ostati bez stanovnika, prema predvidanjima demografa.
U varošici Bagrdan, blizu Jagodine, u 2005. godini nije bilo nijednog daka. Nema više daka i u mnogim drugim selima. Mnoge škole su zatvorene. Tužna je prica o jednom jedinom daku u selu Donji Branetici, na domak Suvobora i Rajca. Sredinom prošlog veka tu je bilo oko 75 daka. Kada je podignuta 1938. godine imala je 63 ucenika.
Iako se Vojvodina malo oporavila zbog došljaka, u istocnim opštinama je stanje isto, ili gore, nego u Centralnoj Srbiji. Sve skupa, u 26 vojvodanskih opština zabeležen je pad stanovništva, u drugim opštinama sprecena je demografska katastrofa iskljucivo migracionim kretanjima iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, pa i sa Kosova.
„Bajkovitu salašku idilu, opevanu u pesmama tamburaša, svakim danaom zamenjuju sumorne slike. Ovih dana, recimo, meštani Mošorina su preko medija pozvali potencijalne snahe da ’bace pogled’ na njihovih pedesetak momaka koji su ostali u selu da obraduju zemlju, ali ne mogu da se ožene, jer njihove mlade meštanke listom odlaze u grad. Zato je u Mošorinu sve manje rodene dece“ (S. Živkovic, „Politika“,18. 04..2003.).
Mnogo gore stanje je u Istocnoj Srbiji. To je daleko najstarije podrucje u Srbiji. „Bela kuga“ ovde je tradicija. Pobacaji su decenijska praksa. Cak i ubistvo rodenog deteta, ako je slucajno došlo kao višak, kao nepoželjno. Bogati domacini ovde imaju samo jedno dete. Ali, imaju ogromne luksuzne kucetine koje su podigli novcem koji su zaradali kao gastarbajteri.
U nekim naseljima Istocne Srbije stanovništvo je starije od 60 godina, a u svim okruzima u Srbiji radno aktivni poljoprivrednici imaju u proseku 54. godine.
Svake godine u centralnoj Srbiji (bez Kosova) umire jedan grad od 30.000 stanovnika, u Vojvodini grad velicine Sremskih Karlovaca, a na Kosovu se rada grad od 35.000 stanovnika. Uskoro ce umirati i mnogo više.
Poljoprivredno stanovništvo 1948. godine cinilo je 72% od ukupnog stanovništva, 1991. samo 17%, a sada je sasvim marginalna grupa. Najstarije stanovništvo živi u naseljima „visokog stepena ruralnosti“. To su pirotski, zajecarski, beogradski, niški, srednje banatski, južni i severnobacki, šumadijski i moravicki okrug, gde prosecna starost iznosi 54 godine.
Dakle, ubrzano starimo. Osam omladinskih i studentskih organizacija sacinilo je obimnu studiju o položaju mladih u tom ostarelom društvu. Oni su utvrdili da se prirodni priraštaj u periodu od 1900. do 2000. smanjio za 87%. i da je u tom periodu došlo do cetiri puta bržeg pada nataliteta od mortaliteta. Mladi izmedu 15 i 27 godina cine 18% ukupnog stanovništva.
Tokom devedesetih godina, kao posledica pada nataliteta, u prvi razred osnovne skole upisivano je godišnje manje 20.000 prvaka. Taj broj se svake godine povecavao. 98,3% daka po završetku osonvne škole upisuje srednju školu, a matursku diplomu dobije 84,9% srednjoškolaca. Stanje u visokom obrazovanju je drugacije: samo tri od deset studenata završi studije, a samo jedan od deset stice dipolmu na vreme. Prosek studiranja na univerzotetima u Srbiji i Crnoj Gori je 8,6 godina.
Procenjuje se da je oko 500.000 mladih i obrazovanih u poslednjoj deceniji XX veka zauvek napustilo zemlju. Medu njima ima više od 40.000 visoko obrazovanih izmedu 30 i 36 godina. Na primer, samo iz dva naucno-istraživacka instituta „Vinca“ i „Mihajlo Pupin“ emigriralo je više od 900 istraživaca. Uzimajuci u obzir troškove njihovog školovanja, država je za sve njih izgubila 24 milijarde dolara. Taj odliv „trusta mozgova“ nije se ni danas, dakle, posle 5. oktobra 2000. godine, zaustavio, cak se i povecao.
Srbija prolazi kroz najteže trenutke u svojoj istoriji. Nije rec samo o tome da se srpski narod ubrzano topi kao «sveca koja dogoreva», vec je rec i o ogromnim teškocama onih koji su još u životu. U Srbiji ima 800.000 invalida, ukupno 1.200.000 lica sa smetnjama, najmanje 400.000 sterilnih. Svi oni traže pomoc. A koliko je samo na ivici ludila, neki sa „vijetnamskim sindromom”, neki sa raspuklom dušom. Uskoro ce mnogi nesrecnici stajati u redu za bolnicu „dr Laza Lazarevic”?
Popis iz 2002. godine najavljuje „poslednji odlazak srpskog naroda“ iz istorije? „U Srbiji sve manje Srba“ – naslov je mog intervjua za list „Kurir“.
Vrlo su realne prepostavke analiticara da ce u narednih cetvrt veka iz Srbije svake godine odlaziti vrlo mnogo mladih intelektualaca. Prema nekim istraživanjima, cak do 75% želi da ode, medu njima, 95% mladih talenata.
Može se dogoditi da ovu zemlju spasavaju maloletnice. Sve je više maloletnica koje radaju decu. Tako, u šabackom kraju samo u poslednja tri meseca 2003, godine, porodilo se 36 žena mladih od 18 godina, a od njih je 15 ispod 16. godina. Jedna je mlada od 14 godina.
Rezultati pokazuju da je Srbija tokom devedesetih godina veoma ostarila, Tako je stanovništvo centralne Srbije, u periodu izmedu dva popisa (1991-2002) u proseku starije dve ipo godine. 1991. godine prosecno stara osoba imala je 37,6 godina, a aprila 2002. godine 40,3. Slicno je i u Vojvodini: 37,6 – 39,7. Za tako kratak vremenski period to je poguban podatak.
Znacajne razlike ogledaju se i u zastupljenosti dece predškolskog uzrasta. Na popisu 1991. bilo ih je oko 8,5%, a 2002. godine samo 6,6 %. I mladih do 20 godina bilo je 1991.. godine 26%, a 2002. – 22%.
U ovom vremenu broj starijih od 60 godina znatno se povecao: od 18% u 1991. na 25% u centalnoj Srbiji i 22% u Vojvodini. Ocito je da uža Srbija u poslednjim godinama brže stari od Vojvodine.
Opšta populaciona kriza odražava se i na brakove. Na primer, u 1953. godini na 1.000stanovnika bilo je deset brakova, a prema popisu iz 2.002 samo 5,6 brakova. Pored toga, i ovako smanjeni broj procentualno se mnogo manje opredeljuje za brak. To se vidi iz podatka da medu muškarcima od 20 do 39 godina starosti, više od polovine njih nije stupilo ni u prvi brak.
Kada se uporeduju grad i selo, u selima, u proseku, više je oženjenih nego u gradovima (63 prema 58%), kao i manje neoženjenih (21 prema 26%), i manje razvedenih (2,5 prema 5%). Zbog vece pokretljivosti i vecih sloboda, u gradu ima mnogo više alternativnih brakova, neformalnih, privremenih veza. U gradu, zbog potrebe za sticanjem obrazovanja, znatno se kasnije stupa u brak. Brak više nije tako popularan kao nekada, ne samo zato što je to evropski trend, vec i zbog siromaštva i ekonomske nesigurnosti.
U znatnom su slabljenju i emotivne veze unutar braka i porodice. Sve manje je prisnosti od rodenja pa do zrelosti deteta. Zaposlena majka nema mnogo vremena za dete. To se ogleda i u nacinu ishrane novorodencadi. Dojenje je «eliksir života». Naše žene nisu prihvatile trend u zapadnim zemljama da se treba vratiti najzdravijem nacinu ishrane beba, dojenju deteta do prve godine.
Koja je cena emancipacije žene? Zakljucak je dala prof. Marina Blagojevic: „Visoko obrazovanje i uspešnost žena upravo su proporcionalni njihovom manjem broju sklopljenih brakoca, manjem broju dece i cešcim razvodima tako da uspeh ženu u patrijarhalnom okruženju, uz sva društvena priznanja, istovremeno i marginalizuje, kako u odnosu na druge žene tako i u odnosu na muškarce“. Još rigorozniju sliku dao je Hamfri institut u Americi. Od svih radnih sati u svetu, žene rade dve trecine, od svih prihoda primaju jednu desetinu, a poseduju svega jedan procenat svetskog bogatstva. Zlobnici ce, medutim primetiti da je feministicka „revolucija“ „pojela“ svoju decu, te da su pripadnice lepše polovine covecanstva upale u zamku sopstvenih ocekivanja i uzaludnih pokušaja da se prilagode fabrikovanom idealu „superžene“ od koje se ocekuje da savršeno funnkcioniše na oba „bojna polja“ – porodicnom i profesionalnom,
Upravo, 21.vek ce izvršiti demitologizaciju „superžene“, jer ce je staviti pred dilemu: ili porodica, ili zaposlenje. Potpuna društvena emancipacija žene ubija majku, ubija decu, to je krah postindustrijskog društva. Cena emancipacije žene je: „uspešna, a sama“. To je kraj ovog civilizacijskog ciklusa. Žena ne može da bude uspešna i da rada. Osim toga, sistem vrednosti više nema u fokusu decu kao uslov društvene promocije. Kada nestanu deca, kao u mnogim razvijenim zemljama, taj prazan prostor popunjavaju obojeni i drugi narodi sa mnogo dece. Odlaze stari i zamoreni narodi, dolaze mladi. To je razrešenje dileme o tome da li je primarna biološka, ili društvena podela uloga izmedu mškarca i žene. Uvek pobeduju prirodni nad društvenim zakonima.
Možda bi rešenje ove dileme bilo da se žena uzdigne iznad konvencija društva i da bude slavljena i obožavana i kao majka, da se ona stavi na isti tron koji ima intelektualka, cak i na mnogo viši. Samo na taj nacin postindustrijsko društvo može se i dalje razvijati u više oblike društvenosti.

Marko Mladenović

  Marko Mladenović

DA LI SMO OBOLELI OD KOLEKTIVNE PARANOJE

Od paranoje ne boluju samo pojedinci. I narod je cesto podložan raznim epidemijama i infekcijama. I to bude i prode. Ali, neke boljke su neizlecive, ugradene su u genetsku sliku naroda. Jedna od njih je – paranoja.
Narodi se mogu, takode, podeliti na stare i mlade. Mladi narodi su jaci i otporniji. Stari su skloni svakakvim slabostima, pa i detnjarijama.
Srpski narod spada u stare narode. On se razboleo od mitomanije o svojoj vecnosti i neuništivosti. Zagledan u prošlost, ne vidi šta mu se sada dešava. A ta prošlost bila je velicanstvena: stari Sorabi bili su pranarod, stariji i od egipatskih piramida.. I kasnije, kada su stigli na Balkan, stvorili su mocnu državu Nemanjica i svog duhovnog vodu, svetog Savu. U XIX i XX veku bili su ustanici, veliki borci, heroji i mucenici. Tada su oživeli legendu o Nebeskoj Srbiji. U toj bolesti dominira samoubilacki sindrom. Srbi su poslednjih decenija sve ucinili da nestanu kao narod.
5. oktobar 2000. godine dao je nade da ce slutnje o neizlecivoj bolesti biti opovrgnute snagom narodnog vulkana koji je samo jednim bagerom pregazio diktatorski režim poslednjeg crvenog cara u Evropi.
Pre petog oktobra pamet su nam trunili narcisi, mafijaši i ludaci. Tito bi sve Srbe pojeo kao salatu uz rucak, a njegov naslednik u Srbiji pojeo nas je kao glavno jelo. I mi smo ga slavili kao velikog državnika. Još više njegovu umnu ženu sa sumnjivom medicinskom dijagnozom. Oboje su nam iz svoje bracne ložnice s ekrana pucali u mozak. Na neke su pucali iz pravog pištolja.
Onda je došao naš covek, demokrata. Licio je na starog vodu i možda smo ga zbog toga podsvesno obožavali. Bio je najpopularniji lider u srpskoj povesti. Bilo je jasno da i sa njim nije bilo krasno. Od prvog trenutka on je prešao u opoziciju protiv samog sebe. Sve je rušio što su oni koji su ga doveli na vlast pokušali da stvore. Bio je protiv Amerike, i protiv Haga, i protiv DOS-a ko protiv vraga. Više nam ništa nije bilo jasno, ali smo ga voleli strasno. Kad se osvestismo bilo je vec kasno.
Zato smo najpametnijeg medu nama gadali iz snajpera, prethodno smo ga grdno izblatili i satanizovali. Iako nije bio pobožan, on je sve ucinio da ga proglase za sveca. Pozvao je zaverenike da ga ubiju, ali ih je upozorio da ni preko njega mrtvog nece srušiti njegovo delo.
Poziv je ozbiljno shvacen. Ubiše ga vrlo lako, iz zasede. I iz cista mira! A zašto ga i ne bi ubili, kada je vec jedan kum ubio kuma. On nije bio kum, niti je bio iciji kum. To i nije bilo prvi put. To je crta srpskog naroda. Ubistvo i kolektivno samoubistvo! Koliko smo kumova ubili. Samo u dvadesetom veku gotovo smo se istrebili, preko cetiri miliona mrtvih. Ubijali su nas, doduše, i drugi, ali smo se više mi sami poturali, pozivali smo druge da nas ubiju: Pašic je rekao da je Gavrilo Princip pucao u Srbiju, bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob, Srbe na Srbe. Oni mudriji su bežali. Ostajali su samo heroji, ludaci i ocajnici. Dotle je došlo da mnogi ne žele ni da (se) rode, a oni koji su uspeli da se rode ne žele ovde da umru: 75% mladih vec pakuje kofere. I zato nestajemo kao narod.
Bio je još jedan bljesak naše svesti: više od pola miliona na sahrani Đindica! To su samo ''svetli trenuci'' obolelog naroda.
Država je zatajila! Ona vodi politiku protiv radanja. Sela su nam prazna, po domovima se legu zmije i gušteri. Dece nema. Nema ni škola, ni porodilišta. Umire jedan svet, a drugi se ne rada. U gradovima svi umiru, a malo se radaju. Svake godine nestane po jedan grad od 30 hiljada stanovnika, Dok smo se mi smanjivali (za više od 20%), Albanci su se od 1900. uvecali za 700%. Njihovi potomci uskoro ce biti i naši potomci. I tu je kraj price.
Zar je normalan narod koji izgubi cetiri rata i proglasi sebe za pobednika? Skakali smo i urlali po trgovima i mostovima i pozivali kauboje i tomahavke da nas gadaju, ako smeju. A oni su se smejali i gadali su sve redom.
No, nije to jedina dijagnoza našeg zdravstvenaog stanja. Sa smanjenom svešcu opet smo svi izvadili ratne sekire i cinili sve protiv sebe. I kao da smo u marionetskom pozorištu, svi smo pajaci i lutani u nekoj pantomimi.
Recimo, šta hoce danas Crnogorci: da ništa ne placaju, a da sve dobiju, da se njih pet posto pretvori u pedeset posto, da dobiju sve najbolje, svaki peti cata da bude diplomata, svaki deseti – ministar. Ali, oni su naši plemici duhom i poreklom? Kako bi samo uvredili velikog Njegoša kada bi uporedili jednog gorštaka sa Lovcena i jednog Šumadinca? Zato, ludi Srbi trpite dok možete, jer to od vas zahteva Evropa, da iskalite svoje grehove.
Ni Kosovo nije naša dika! Još ne znamo kako ga izgubismo, i da li ga izgubismo. Tamo nas još uvek love kao zeceve. Strani vojnici napadaju i naše bolnice, a Šiptari nam šalju bombe, ili motkama do smrti prebiju celu porodicu. Ne znamo ni ko nas tamo štiti, a ko proganja. Onaj koji je poslat da nas štiti uleteo je u zamku šiptarskog lobija. Postace njihov zet! Kako može da napada ''svojtu''? A Srbi se i tamo glože za tude, izgubljeno Kosovo.
I drugi hoce da rsparcaju Srbiju. Potomci došljaka iz srpskih krajina zaseli u debele fotelje u Vojvidini i traže državu u državi, a možda i nezaavisnu državu. Cak i Šumadinci hoce svoju republiku: od Kragujevca sve do Niša. Hoce i Vlasi. A zašto i Beograd ne bi postao nezavisna država?
Sandžak se trenutno smirio, ali i Šiptari i Bošnjaci sanjaju neki drugi san: jedni o velikoj Albaniji, drugi, o Bošnjackoj državi u srcu Srbije,
Mnogi buntovnici su Srbi po poreklu i po jeziku, ali sada drugu veru, i drugi jezik imaju, cak i Crnogorsku nezavisnu crkvu, i crnogorski jezik i crnogorsku Dukljansku akademiju. Tako to uvek pocinje, a završava se genocidom.
U Srbiji su se stranke žestoko zavadile, vade oci jedni drugima. Ni ubistvo Zorana Đindica nije dovoljno za njihovo pomirenje. Svi oni koji su na vlasti optužuju opoziciju da je narucilac ubistva premijera. I obratno, vlast je sumnjiva opoziciji da je imala saradnike medu teroristima i kriminalcima i da je sama ubila svog lidera (cak, uz pomoc Amerikanaca).
Vlast je pocela da optužuje samu sebe. Zakrvili su se lideri medusobno. Jer, i u vlasti ima i trica i kucina, povredenih sujeta i hrabrih preletaca. Upravo je ovih dana došlo do eskalacije ludila. Najpre je na redu Mladan Dinkic, jedna od najpopularnijih licnosti u politici. Ne napadaju ga javno samo oni koji su unesrecili Srbiju, poput Ivkovica i Karica, nego i lideri same vlasti. Lete optužbe na sve strane. Sami ruše najjacu tvrdavu režima. Stranci se krste i pitaju se zašto da ulažu pare u ovu ludu zemlju.
Podivljala je i ulica. Hapšenje Šljivancanina trajalo je više od deset casova, rulja je pokušala da spreci hapšenje, bilo je i ozbiljno povredenih. Srbe na Srbe! Da li je Šljivancanin heroj ili obicna kukavica?! I ovde je narod duboko podeljen. Pred njegovom zgradom pravi Kosovski boj, a on skrivan iza blindiranih vrata. Nije se ubio iako je rekao da se živ nece predati. Predao se tek kada su mu razvalili vrata. Uhapšene su i neke ratoborne bundžije.
A šta je sa Karadžicem i Mladicem? Heroji ili kukavice? Neka na sudu dokažu da nisu krivi! Tacno je da Zapad ima dva aršina, ali Srbi su bili žrtve ne samo Zapada nego i svojih ludaka. Izgubili smo sve ratove na cijem celu su bili psihijatri i psihopate. Ubili su 8.000 muslimana u Srebrenici?
Slobodan Miloševic pokušava da u Hagu izvodi svoj šou, ali je od skora pod hipotekom za ubistvo kuma! Cak ga ni to nije mnogo izbacilo iz koloseka, ali mu je rejting znatno opao. Koliko nevinih ljudi on nosi na duši?
Ludilo je zahvatilo ulice i posle pobede nad Hrvatima u vaterpolu. To naše ludilo se periodicno javlja. Uvredili smo cak i Hrvatsku, pocepali smo joj zastavu i skinuli grb. Možda to i nije bilo spontano, vec režirano ludilo! Možda je to bio i pokušaj podzemlja da ispliva na površinu?
Na Uskršnjem saboru matice i dijaspore došlo je do žestokih svada i optužbi. Ko je koga prevario? Zato se Kongres evropskih Srba ne drži u Srbiji, vec u Švajcarskoj. Razocarani su u maticu i hoce da stvore svoj evropski lobi. Dok se Srbi u dijaspori slože, Srba u matici više biti nece.
Zar i dobrovoljni pompezni pobednicki odlazak Šešelja u Hag nije znak da nam je vec ranije pao mrak na oci? Rado ide Srbin na robiju! Samo sveti Bog zna šta se sve iza toga krije. Gotovo odmah po njegovom odlasku ubijen je Zoran Đindic. Zna se da je i Šešelj bio povezan sa zemunskim klanom.
Odlaskom Šešelja nastupile su najmanje dve posledice. Prvo, stvorena je velika praznina u marionetskom pozorištu. Otišao je glavni nenadmašni zabavljac, tragikomicar, mutivoda, Drugo, javila se velika dosada. Ko ce da popuni upražnjeni prostor? I naravno, rupa je brzo popunjena. Nesudeni naslednik Miloševica, postao je naslednik Šešelja. Radi sve ono što je Šešelj radio. Optužuje DOS za sve grehove, cak i za ubistvo Đindica.
Na dnevnom redu je sada i Ceda Jovanovic. On im je najveci trn u oku. On je prakticno uhapsio Miloševica. Ali, on je i opasan momak. On je clan zemunskog klana; posecivao ih je u zatvoru, bio je u poseti u Zemunu zajedno sa Đindicem. Rodila se nova velika afera. Više se ne zna ko je više, a ko manje lud. Svi su se našli u vrzinom kolu iz koga ne mogu da izadu. Zatvorski cuvari postaju najvažniji svedoci optužbe, cak i protiv Đindica.
Ceda Jovanovic je osloboden cuvanja državne, vojne, cak i obicne tajne. Celnici DSS-a voleli bi da ne budu u blizini, dok on bude iznosio tajne, iako su ovakav skup svatova oni tražili. Ipak, bili su prisutni i sve je bilo isto: medusobne optužbe, uvrede i klevete. To je tek pocetak. A kraj!
Bezgrešnost je metafizicki pojam iz verskih udžbenika. Ali, pet puta je pokušan atentat na Đindica. Par puta i na Cedu Jovanovica. Ko je sve koga posecivao u Centralnom zatvoru i zašto, da li je to najvažnije pitanje? Bliski saradnici DSS-a su još u zatvoru zbog saradnje sa zemunskim klanom
A pravo je pitanje: šta hoce DSS? Hteo je da ukloni Đindica. I uspeo. Krvavo ga je srušio. Hoce sada da sruši DOS. I možda ce uspeti. Njegovi poslanici glasaju u Parlamentu Zajednice Srbije i Crne Gore, protiv kredita Srbiji. Makar Srbije ne bilo više, DOS mora da nestane. Da li bi Srbija tada opet bila usamljeno ostrvo? Tu bi se ponovo našao Tijanic i rekao da je njegov šef konacno uradio ono što je on od njega tražio. Sva opozicija bi mu aplaudirala. Sve dok se ne spusti zavesa na cirkuskoj šatri Haškog suda!
Još se svašta dogada u državi koja se zove Srbija i Crna Gora. Najpre, ispovest jednog Bebe, koji je presavio tabak i krenuo u rat protiv svih onih medija koji su ga (navodno) klevetali, pa zatim izmislili pricu o ''cuvaru kovcega'', sa slikom na naslovnoj strani. To je dokaz da u ovoj zemlji ni mrtvi nisu nevini. Digla se hajka i protiv Bele knjige i optužbe nekih novinara da je nedostojno Vlade da objavi ovu sramnu knjigu o medijskoj kampanji protiv pokojnog Zorana Đindica (možda mnogi ne vole da se vide u ogledalu). Potom, optužba napuljskog javnog tužioca da je Milo Đukanovic ucestvovao u švercu duvana i da ga od krivicnog progona spasava samo državni imunitet. I, konacno, Bora Milutinovic odbio da bude trener državnog tima države koja ne postoji. Kažu da su naš fudbal kod njega olajavali neki ugledni ljudi iz ove zemlje. Ne ide da posle jednog Deja dode jedan Bora!
Dakle, stanje je bolesno. Dijagnoza je: kolektivna paranija, bar u onom sloju društva koje treba da je najzdravije da bi izvelo ovaj narod iz pakla. Kako sada stvari stoje, izgleda da su oni najbolesniji i imaju velike izglede da narod odvedu kod dr Laze Lazarevica u ''Novu (Nebesku) Srbiju''. Ima li leka?
Još jedna kobna zabluda. Za naše globaliste sasvim je svejedno da li ce u Srbiji živeti Kinezi ili Englezi, Bošnjaci, ili Albanci. I to je paranoja! Ova boljka ne priznaje patriotizam kao osecanje pripadnosti rodu i narodu. Ne znaju da globalizam i patriotizam nisu suprotstavnjeni jedan drugom. Oba su, na žalost, užasno zloupotrebljena. Verujem da vecina naših boraca za ulazak (povratak) Srbije u Evropu nije zaboravila koja ih je majka zadojila.
Ja sam i kosmopolita i patriota. Priznajem i Haški tribunal i sve naše i sve medunarodne sudove. Ne priznajem oslobadanje od odgovbornosti bilo koga, cak i da se neko zove Amerikanac. I ne priznajem lažne junake i ludake.
Molim Boga da srpski narod izleci od kolektivne paranoje.

Marko Mladenović

ZA GOSPODINA VUKELIĆA (RUBRIKA ‘’POGLEDI’’)

NESHVATLJIVA NEMARNOST

Postoje ponekad takva vremena koja se smatraju presudnim za opstanak jednog naroda. U srpskoj istoriji mogli bi se označiti Kosovski boj iz 1389. godine, Prvi i Dgugi ustanak, Prvi i Drugi svetski rat, Titova lukava politika prema Srbima, građanski rat u bivšoj Jugoslaviji i verovatno 5. oktobar 2000. godine kada je narod svrgnuo sa vlasti poluvekovne diktatore. Sigurno ima još značajnih datuma koje bi trebalo navesti kao prelomne u srpskoj istoriji, naročito, odlazak mladog Rastka Nemanjća u Svetu Goru, čime je skrenuo istoriju u jednom smeru koji i danas sledimo. Ali, to nije naša tema.
Značajne su dve činjenoce koje treba pomenuti. Prva je da se važni datumi vezuju za neke tragične događaje, i drugo, srpski narod ima tu slabost da ne može uvek na vreme da prepozna značaj tih prelomnih trenutaka, pa često krene pogrešnim putem sa koga nema povratka. Kao takvi datumi mogu se navesti: atentat Gavrila Principa zbog koga je 58,6% samo muške populacije nastradalo u Prvom svetskom ratu. Od toga se Srbija nikada nije oporavila. Slično je i sa 27. martom1941.: ‘’bolje rat, nego pakt, bolje grob, nego rob’’. Pašić je kasnije rekao da je Gavrilo Princip pucao u Srbiju, a ne u princa Ferdinanda. Knez Pavle je zbog potpisivanja Trojnog pakta interniran na daleko ostrvo Mauricius i satanizovan sve do danas, a spasao bi blizu dva miliona nastradalih od Nemaca, udstaša i od Tita. Samo u ova dva događaja spasli bi 4 miliona mrtvih u dva svetska rata i četiri miliona pobeglih iz Srbije zbog kobnih istorijskih zabluda.
Slično nam se dogodilo i sa Miloševićem. Uspeo je da prevari celu naciju i da nas dovede do četiri izgubljena rata, do pljačke, bede, katastrofe i dna pakla. I do specijalnog suda u Hagu za Srbe, navodno, za naše ratne zločince. Milošević je uspeo da našoj nesreći doda još neki milion izginulih, proteranih i pobeglih Srba.
Većina građana je svesna tragike u kojoj se našao srpski narod. Mnogi su svesni i da kao narod polako išćezavamo i da nas za 50 do 100 godina više neće biti ni u matici, a ni u dijaspori. Svakodnevno, naučnici, stručnjaci, štampa, radio i televizija iznose dokaze o našem tragičnom položaju. O tome sam i ja pisao u ‘’Politici’’ i drugim novinama ali bez uspeha. Moglo nas je biti najmanje 25 miliona, a ima nas u matici samo 6.200, zajedno sa izbeglicama i prognanim Srbima. Od 1900. godine smanjili smo se za više od 20%, a Albanci su se uvećali za 700%. Suvišno je ponavljati da ćemo brzo ostati bez omladine, a za pola veka i bez naroda. Proterivaće nas iz srca Šumadije, kao što su nas proterali iz Hrvatske, BiH i sa Kosova.
Najveći uzrok za naše nesreće su upravo ti kobni, ključni pogrešni potezi naših državnika.
Sadašnja vlast uživa privilegiju da ona nije kriva za ovu kataklizmu Srba, ili bar da nije ničim doprinela da do toga dođe. Mnogi su se i borili poslednjih 20-30 godina da zbace režim koji nas je u svetu unizio i satanizovao. Zato bi ova vlast morala da ima više sluha za one ponornice koje se kreću ispod površine i koje mogu jednog dana da poplave ovu zemlju.
Osnovna pokretačka snaga treba da bude pitanje: šta je u ovoj zemlji Srbiji, u ovom trenutku, najvažniji zadatak?
Miteran je u svom programu za ozdravljenje francuska nacije naveo četiri premise: omladina, porodica, društvo, ekonomija.
Naša država postavlja takođe četiri premise: ekonomija, ekonomija, ekonomija i ekonomija, sa vrlo malo socijalnih programa, ali ne za decu, nego za socijalno ugrožene građane. Nešto malo je učinjeno i za decu, ali je to kap vode u okeanu.
Dakle, prvi zadatak ovog društva treba da budu deca. Ako bi postavili redosled vrednosti, on bi mogao da glasi: deca, deca, deca i opet deca. Bez njih nema nam budućnosti. Neće biti više ni ovog naroda. Netačna je tvrdnja da ćemo kasnije to rešavati, kada rešimo tekuće probleme i kada budemo bogatiji. ‘’Kasnije’’ ne postoji u redu vrednosti. Potrebno je to učiniti sada i odmah. Mi smo poslednja generacija koja može spasiti srpski narod od biološke smrti. Da je Kosovo i stvarno ostalo u sastavu Srbije, već ova deca koja se sada rađaju, bila bi nacionalna manjina. Jer, već jednu deceniju ne postoji prirodni priraštaj srpskog naroda. Ali, administartivne granice nisu nikakva smetnja da se jedan narod koji se svakih dvadeset pet godina udvostručuje, širi i izvan nacrtanih granica. Svedoci smo šta nam čine sada na Kosovu. A sutra u Srbiji?
Neverovatna je nemarnost da mi nemamo Ministarstvo za porodicu. Nemamo ni politiku obnavljanja stanovništva. Porodica, deca, majke i očevi su ‘’socijala’’. Na čelu socijale – ekonomista. Svaka čast gospođi Matković kao ekonomisti i kao neumornom radniku, ali ona nema pojma o porodici. Porodica je ponižena jer je dospela na samu marginu društva. Još nije ukinut porez na stvari namenjene deci!
Još jedna zabluda: Srbija je država gađana, a ne srpskog i drugih naroda... Nije važno da li će ovde živeti Englezi ili Kinezi, Albanci ili Bošnjaci. To je teza svetskog globalizna da je cela planeta ‘’jedno veliko selo’’. Patriotizam i globalizam nikako nisu protivnici, ali bez jednog nema ni drugog. Svaki narod, kao i svaki čovek, ima pravo da se leči kada ozbiljno oboli. A deca su potrebna ovom narodu da bi se izlečio od samoubilačkog kompleksa. I to mnogo dece. Samo četvrto dete može da spase Srbe od izumiranja. U mom intervju ‘’Večernjim novostima’’ u naslovu je sažeta ideja o našem nestajanju: ‘’jedna beba na pet baba’’.
Zato je neshvatljiva potpuna ravnodušnost naših državnika i političara prema ovom pitanju. Ono je pitanje nad svim pitanjima. Važnijeg od njega nema. Tvrdnje da su ovi predlozi čista utopija, da para nema, da sirotinja ne može da rađa toliku decu, itd., ne stoje, jer ako znamo šta hoćemo onda ćemo znati šta moramo. I uopšte nije sve tako crno kao što izgleda na prvi pogled. Ali, zato je potrebna državnička mudrost i vizija koju je u mnogim stvarima imao pokojni Zoran Đinđić. Osnovni zadatak društva bio bi značajna preraspodela nacionalnog dohotka u korist rađanja.
U tom smislu bio bi donet zakon o Fondu za obnavljanje stanovništva, o ‘’dečjem dinaru’’, kao nacionalnoj instituciji. Fond bi sadržavao dva dela: obavezni i dobrovoljni. U obavezni: od svakog pravnog posla mali procenat za decu. U dobrovoljni: imućni građani, humanitarne organizacije, a naročito dijaspora. Ona ima veliku moralnu odgovornost da spase maticu, jer bez matice nema ni dijaspore. Bili bi stvoreni projekti za povratak oko milion Srba sa decom i kapitalom. I za povratak starih ljudi sa kapitalom u moderne domove koje bi gradili samo za njih.
Drugi pravac bio bi osnivanje Republičkog saveta za obnavljanje stanovništva na čelu sa premijerom i srpskim patrijarhom. Takav predlog pre desetak godina podneo je Dobrica Ćosić, dok je kratko vreme vršio dužnost predsednika Jugoslavije, ali je Savezna skupština odbila taj predlog. Savet bi kreirao politiku, a izvršni organ Vlade bilo bi Ministardtva za porodicu i za obnavljanje stanovništva.
Treći pravac je organizovanje svake godine (ili svake druge) Svesrpskog Sabora sa jednom jedinom temom: ‘’Kako spasavati Srbe od biloškog izumiranja’’. U pismu objavljenom u ‘’Politici’’ od 12. avgusta 2993. preložio sam da ovi Sabori dobiju trajni naziv ‘’ZORANOV SABOR’’, slično Vukovom saboru. Đinđićevo ime moglo bi da bude tačka vezivanja dva dela srpskog naroda. Iako je ovde satanizovan sve do tragičnog ubistva, u svetu je smatran za jednog od velikih lidera današnjice. On je metafora za reformatora, evropejca, kosmopolitu i patriotu. Njegov duh srpskog Kenedija može da zblizi dva dela srpskog naroda.
U januaru ove godine osnovano je Udruženje građana ‘’OPSTANAK’’ za borbu protiv ‘’bele kuge’’ i za obnavljanje stanovništva. Ono je sačinilo ovaj Program akcija. U njemu ima i mnogo drugih predloga. Ono je poslalo ove predloge i Ustavnoj komisiji Srbije koja priprema novi Ustav. Predlog je poslat pre skoro dva meseca. Negde se zaturio. Predlagači nisu ni pozvani da usmeno izlože svoje stavove. Verovatno je to odmah strpano u arhivu, ili bačeno u koš.
No, i pre toga pisali smo svim uglednim liderima , političarima, javnim medijima, Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, SANU, udruženjima, imućnim građanima i fondacijama. I dobili smo samo dva kratka odgovra: iz kabineta gospođe Nataše Mićić i od Aleksandra Crkvenjakova u ime RTS. Međutim, na osnovu mojih članaka iz ‘’Politike’’ javilo se više Srba iz rasejanja; SAD, Kanade, Južne Afrike, Australije, Novog Zelanda, Švajcarske, Holandije, itd. Oni su pokazali veće razumevanje za sudbinu Srbije od matice. Mi se ovde teško budimo od raznih droga, mnogih zabluda i iz pospanosti.
Verujem da naši lideri nisu Domanovićev ‘’Vođa’’ i da će konačno shvatiti da je vrag odneo šalu i da ovog naroda za pedeset, najkasnije za sto godina, više neće biti. To ne bi bila samo nacionalna, već i planetarna katastrofa, jer smo mi svoju sudbinu, svojim delima i svojim genijima, utkali u sudbinu celog čovečanstva.
Slobodan sam da najavim da će uskoro izaći iz štampe moja monografija ‘’Da li će Srbi nadživeti 21. vek’’.

Prof. dr Marko Mladenović

U ime celog srpskog naroda, u ime predaka koje smo izneverili, u ime potomaka koji se neće roditi, u ime savremenika koji od vas očekuju da spasete Srbe od ''bele kuge'' i od nestanka sa Balkana i sa cele planete, podnosim ovu

O P T U Ž N I C U

Optužujem NESPOSOBNE I NEDORASLE POLITIČARE koji nisu u stanju da shvate ono što i mala deca danas znaju, a to je da ubrzano umiremo kao narod i da će biti tragična uloga političara kao grobara ovog naroda. Ova istina njima još nije ušla ni u mali mozak. Dok im uđe u veliki, Srba više neće biti. Gospoda će biti dokaz da su naši političari promašili kapiju celog XX veka, zbog pogrešnog i I i II svetskog rata, zbog pogrešnog građanskog rata, a da će još više promašiti kapiju XXI veka zbog lažnog mita da smo neuništivi, da smo pranarod, Sorabi, da smo Nebeski narod i da ćemo nadživeti Ameriku i Englsku (možda na Nebu). Svi hoće u Evropu, to im je opsesija, ali sa kime će u Evropu, kad dece nemamo, kad postajemo jedan od najstarijih naroda na planeti. Sigurno će političari jednog dana ući u Evropu, na belim konjima, ali iza njih nikoga neće biti, neće biti srpskog naroda.
Koliko su samo oni opsednuti trenutnim pitanjima od trećerazrednog značaja, koliko snagu troše na gluposti i sitnice, na odbranu ili osvajanje vlasti, na svoju ulepšanu sliku Dorijana Greja! Ovde nema razlike između stranaka na vlasti i u opoziciji, između desnih i levih stranaka. Svojom politikom Domanovićevog vođe svi oni dovešće narod do same ivice provalije iz koje nema povratka. Svi znaju da nas za 50, najkasnije za 100 godina neće biti, samo to oni ne znaju, ili ne žele da znaju. Šta onda traže u ovom narodu i od ovog naroda? Mnogima od njih pisao sam pisma, o nekima sam napisao i knjigu, ali mi se nisu ni zahvalili, jer ta moja pisanija verovatno nisu ni pogledali. Skoro je suvišno da im i ovog puta iznosim dokaze o našem skorom odlasku u ''Nebesku Srbiju'', jer oni to sve znaju, a ako ne znaju, onda su njihovi umni kapaciteti ispod nivoa jednog deteta. Ipak, može im malo pomoći, pored svih mojih ranijih knjiga, pisama i poruka, moja nova knjiga koja će se uskoro pojaviti ''Da li će Srbi nadživeti 21. vek''.
Optužujem i KOALICIONU VLADU SRBIJE za potpuno ignorantski stav prema Udruženju građana ''OPSTANAK'', koje je osnovano za borbu protiv ''bele kuge'' i za biološki opstanak srpskog naroda. Udruženje je poslalo na desetine pisama Skupštini Srbije, važnim funkcionerima Vlade Srbije, premijeru, ministrima i drugim uglednicima, potom, gradonačelnicima, itd.
U tri-četiri navrata ja sam pisaoi pokojnom premijeru Zoranu Đinđiću. Samo jednom sam dobio pisani odgovor iz njegovog kabineta. Odgovorila je i gospođa Nataša Mićić, predsednik Skupštine Srbije, preko svog kabineta. I niko više. Svi ćute! Ili se stide da čitaju tuđa pisma, ili ih boli lakat za srpsku nesreću. Cveće koje oni najviše gaje zove se narcis, a poneko gaji i hajdučku travu, na primer u Čačku.
Posebno optužujem gospođu Gordanu Matković, cenjenu i visoko rangiranu ministarku u Vladi Srbije za socijalna pitanja, u čijem se resoru nalazi politika obnavljanja stanovništva, prema porodici, deci, roditeljima. To je poniženje za porodicu, jer je spala na ''socijalu''. Još veće je poniženje što je na čelu socijale - ekonmista. Svaka čast godpođi Matković kao ekonomisti i velikom radniku, ali ona pojma nema o porodici i o ''beloj kugi''. Još nisu ukinuti porezi na artikle za decu. To je neshvatljivo, to je više nego sramno. Ovaj resor vodi antinatalitetsku politiku. A to je dokaz da ministarka nije na visini suštinskih pitanja ovog društva. Najviše je optužujem, kao i njenu zamenicu, da nisu hteli ni da prime predstavnike ''OPSTANKA'', jer tih ''sitnih udruženja ima mnogo u Srbiji'', a svi oni traže pare. Mi to nismo tražili, već samo malo više razumevanja i malu prostoriju gde bi radili. Ovako, Udruženje ima sedište u stanu predsednika, a izdržava se od profesorske penzije predsednika.
Optužujem i gospođu Radmilu Hrustanović, jer nije htela da primi predsednika. Ako bih bio zlurad, mogao bih reći da ona iz porodičnih obzira igra kosmopolitu, pa joj srpski narod izgleda tako sitan i jadan. Ali, ona ne propušta ni jednu priliku da sebe promoviše i ovde i svuda u svetu, igrajući velikog demokratu iz redova GSS. Nismo ni njene sekretarice mogli umoliti da nas gradonačelnica primi u audijenciju. Ona je uvek bila zauzeta. Očito je poremećen sistem vrednosti u ovoj zemlji: jedna političarka nema vremena da primi jednog uglednog profesora univerziteta. Tu ne bi bile kamere i ne bi ona mogla da se slika. I to je bio problem, pored onog drugug: globalizma.
Optužujem i gospođu Milenu Milošević, predsednicu Opštine Vračar, jer ni ona, kao domicilno nadležna, nije ni trepnula kada je primila molbu da se sretne sa svojim bivšim profesorom i koji joj je ranije čak i pesmu napisao''Prva dama sa Vračara''. Odričem se te pesme i poništavam joj prelaznu ocenu na ispitu.
Kako bih tek stigao do takvih važnih ličnosti, kao što je, na primer, Vladan Batić, takođe moj bivši student, koji jednom prilikom nije došao ni na zakazani sastanak. Sada me ne bi ni primetio sa svojih orlovskih visina i hrišćanskih vrlina. Istinu govoreći, njega sam prvo hvalio, a potom optužio u svojoj knjizi ''Otkačeni zadnji vagon'',
Sve što sam do sada izrekao i napisao bilo je u korist DOS-a, Đinđića, Labusa, Demokratske stranke, u korist G-17 Plus, i svih čelnika DOS-a. Borio sam se više od njih protiv Koštuničinih kalambura u politici. Baš niko da o tome kaže jednu jedinu reč! Svima njima sam poslao i pisma i pomenutu knjigu, ali mi niko nije ni zahvalio. Jedino me je gospođa Gordana Čomić zvala telefonom i pitala da li treba da mi zahvali pre nego što pročita moju knjigu, ili posle. Ostalo je za posle. Posle se ništa nije dogodilo. Nije bilo te zahvalnosti. Sigurno joj se knjiga nije svidela, jer sam nju nedovoljno hvalio.
Upravo zato optužujem SVE POLITIČKE LIDERE I NJIHOVE I DESNE I LEVE RUKE koji su puni fraza o ''široko otvorenim vratima'' kroz koja može da prođe svaki građanin da bi se susreo sa njima. Ta gospoda obmanjuju narod. Oni su zatvoreni krug samoproklamovanih demokrata kojima se ne može prići ni na puškomet, jer se plaše atentata i jer su okruženi telohraniteljima. Valjda zato ne mogu ni do uvaženog Čedomira Jovanovića, koga su svi mrzeli, a ja mu poklanjao simpatije, zbog hrabrosti i bistrine. Sada i njega optužujem da je i on saučesnik u samoubistvu srpskog naroda.
Optužujem i USTAVNU KOMISIJU SRBIJE, na čelu sa važnim Batićem, što me nisu obavestili da li su prihvatili moj predlog, koji sam davno poslao u ime Udruženja ''OPSTANAK'' da se unesu u Ustav Srbije odredbe o spasavanju srpskog naroda od kolektivnog samoubista zbog nesposobnosti lidera da ga vode u svetlu budućnost. A ti moji predlozi su zaista eliksir na duboku ranu srpskog naroda.
Naravno da optužujem i VOJISLAVA KOŠTUNICU što je postao prvi opozicionar u koaliciji na čijem čelu je on bio. Dakle, ustao je protiv samog sebe. On je uvek bio protiv, a gotovo nikada ''za''. Ni on se nijednom rečju nije izjasnio u korist spasavanja srpskog naroda od ''bele kuge''. To su za njega bila Potemkinova sela. Dragi kolega Koštunica, potrebna su nam deca, mnogo dece. Nadam se da me shvatate!
Iz ove liste ''optuženih'' izuzimam jedino pokojnog Zorana Đinđića, jer iskreno verujem da je njegova smrt velika nesereća srpskog naroda. Pre svih političara on je bio vrlo blizu da shvati da smo mi poslednja generacija koja može da spase Srbe od prerane smrti zbog nehata političara. Zato sam u ''Politici'' predložio da on bude simbol povezivanja matice i dijaspore, da se svake godine održavaju svesrpski sabori, kojima treba dati ime ''ZORANOV SABOR''. A za predsednika tog Sabora predlagao sam drugog Zorana dok vrši dužnost predsednika vlade. A potom, novi predsednik vlade. I sve tako, dok se ne spasemo smrti.
Optužujem i SVETI SINOD SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE da se kukavički poneo prema ovoj srpskoj nesreći i da mu je važnije da li će Makedonska crkva biti autokefalna, ili nezavisna, NEGO DA LI ĆE NAM SE DECA RAĐATI. Uskoro neće ovde biti ni jedne ni druge crkve. Albanci se svakih dvadeset pet godina udvostručuju, pregaziće nas kao livadu sa svojom decom i svojim ovcama. I sa svojim fanatizmom, zaostalim iz ranijih istorijskih epoha. Pre više od šest meseci uputili smo Sinodu divno napisano pismo, u duhu svih pravoslavnih dogmi, ali ni do danas nismo dobili odgovor. Podeljeni Sinod nije se složio verovatno oko ovog pitanja. A možda su nas i oni potcenili! Pre nekoliko godina imao sam i lični nesporazum sa patrijarhom Pavlom, kada zbog ''Ženskog parlamenta'', koji ga je napao, nije smeo da uputi novu poslanicu Srbima da se rađaju kako bi srpski narod opstao. Uostalom, ni sveštenici nisu blistavi primer da slede bozje zapovesti o rađanju i razmnožavanju. Oni dolaze samo kada treba da svete vodicu. I to je njihova uloga u renesansi srpskog naroda. Uskoro neće imati kome ni vodicu da svete. A šta će biti sa Svetosavskim hramom kroz 50-100 godina? Možda nova Aja Sofija!
Optužujem SRPSKU AKADEMIJU NAUKA I UMETNOSTI da nam ni ona nije odgovorilia na vrlo ljubaznu molbu da se pridruže pokretu za spasavanje srpskog naroda od biološke smerti. Imali smo lepa obećanja, ali je procedura vrlo komplikovana, pa je potrebno mnogo vremena da se sva odelenja i svi faktori slože sa našom molbom, pa čak možda i Rotari klub. Dotle Srba neće biti ni na Nebu, ni na Zemlji.
Optužujem UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE iz Francuske 7, da je sasvim zanemarilo svoju ulogu u preporodu srpskog naroda, zaokupljeno trkom oko nagrada i priznanja grupe esnaflija oko predsednika Udruženja i oko neke ''Slobine dece'', o kojima sam pisao u par navrata. Zato sam se pismom preko ''Politike'' konačno ''razveo'' sa Udruženjem književnika zbog nedostatka obostrane ljubavi. I zašto bi oni sada podržali Udruženje ''OPSTANAK'', na čijem je čelu lično Julije otpadnik.
Optužujem BOGATAŠE, POSEBNO RATNE PROFITERE da nisu dali ni centa Udruženju, iako smo mnogima napisali dirljiva pisma u kojima smo ih podsetili da su oni metafora za izgradnju sopstvenih imperija na grbači ovog naroda, a da je Udruženje ''Opstanak'' metafora za taj opljčkani, prevareni i poniženi narod. Niko nam nije odgovorio, osim KARIĆ FONDACIJE. Evo kratkog teksta njihovog odgovora:
''Uvaženi, Karić fondaciji ste učinili veliku čast obrativši se za pomoć pri realizaciji svog projekta. Sa puno pažnje smo razmotrili Vašu molbu. Iskreno žaleći što nismo u mogućnosti da Vam pomognemo, izveštavamo vas da je fond predviđen za ovakve projekte je preciziran.'' Šta ovo znači ne bi rastumačio ni sveti Petar. Ali, ja sam to odavno shvatio. To bedno sponzorstvo ne bi išlo na promociju PORODIČNE IMPERIJE KARIĆ, već na taj narod koga su oni opljačkali do gole kože, a sada ponovo stupaju na scenu manifestacijama visokog kulturnog dometa, tačno prema njihovom kulturnom nivou. Sa svog novog Olimpa ne vide više ni Srbiju, ni rodno Kosovo!
Drugi nisu ni odgovorili, čak ni Željko Mitrović, za čiju naklonost sam imao neke garancije nekog njegovog saradnika (na nižem nivou). Zato su se javili, povodom mojih apela u ''Politici'', Srbi koji žive u SAD, Kanadi, Južnoj Africi, na Novom Zelandu, u Švajacarskoj, Holandiji, itd. Ali i oni su se ućutali. Kao da su se uplašili od nove prevare kao što je to uvek do sada bilo, da budu izigrani, da im se digne novac. Verovatno više ne veruju ni visokim akademskim titulama kakvu slučajno ja imam. Bilo je sličnih titula i za vreme Tita i Slobe, pa su ih ipak opljačkali bez pardona.
Optužujem PRINCA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA što me je ponizio i nije ni odgovorio na moju i usmenu i pismenu molbu da bude počasni predsednik našeg Udruženja. Kao Bomarše u ''Seviljskom berberinu'' usuđujem se da mu poručim: ''Vaše Visočanstvo, za Vas je bio jedini problem da se rodite, a moje muke su tek tada nastale''. Svečano izjavljujem da povlačim ponudu, jer princ više nije naš izbor.
Optužujem JAVNE MEDIJE svih vrsta i kategorija, ne zato što nisu obaveštavali javnost o ''beloj kugi'', već zato što su to činili često na neprikladan način. Neke novine su, na primer, sekle moje članke, izbacivali ono što bi bilo ''opasno'' po oceni urednika, a neke su samo povremeno, na senzacionalistički način, pisale o tome kao da su uspešno razdvojene hirurškim putem Iranke, sijamske bliznakinje. A one su, jadne, umrle. To će biti i sudbina srpskog naroda, ako ''hirurška intervencija'' omane. Elektronski javni mediji ni toliko nisu obraćali pažnju na ovu pojavu. Nikada me niko od njih nije pozvao da obrazložim zašto postoji Udruženje ''OPSTANAK'' i zašto ćemo izumreti kao narod. Ali su, zato, ponekad o tome razgovarale domaćice o svojim viđenjima istorije. Mislim da i ovde ima dosta udela ''Ženski parlament'', koji i samo rađanje smatra oblikom eksploatacije žene. Zato je stvoren pokret: ''hoću dete, muža ne''. Taj dlakavi, priglupi mužjak, šta on ima sa pravom žene da slobodno planira svoju porodicu, porodicu bez oca. I samo sa jednim detetom, kao kućnim ukrasom, umesto pudlice. A ovu zemlju može da spase samo četvrto dete. I zato smo mi već sada mrtav narod. O svim drugim argumentima biće reči u mojoj knjizi ''Da li će Srbi nadživeti 21. vek''.
Ima još mnogo krivaca i dužnika srpskom narodu. Ne mogu sve izneti na sunce. Zato i podižem ovu optužnicu protiv svih onih odgovornih i neodgovornih koji će ovaj nedužni, zaglupljeni narod dovasti do nacionalne katastrofe, do srpske Apokalipse. Ovo nije običan trenutak, ovo je biblijski trenutak da se učini i više od mogućeg da ne bi tako glupo, i bez otpora, otišli na đubrište istorije. Neka nam Bog pomogne!
Ako se neko usudi da odštampa, ili na drugi način obznani ovaj tekst, spreman sam da mu se poklonim do zemlje. U ovom demokratskom društvu, nastalom 5. oktobra 2000. godine, postali smo kukavički narod. Zato pozdravljam svaki oblik građanske hrabrosti i građanske neposlušnosti!
U ime Udruženja građana ''OPSTANAK'',
PREDSEDNIK

Prof. dr MARKO MLADENOVIĆ

P.S. Ovo je odlomak završne reči iz knjige ''Da li će Srbi nadživeti 21 vek''.

Udruženje gradana ''OPSTANAK''
prof. dr Marko Mladenovic

U MAKAZAMA
GLOBALISTA, SEPARATISTA I NACIONALISTA
(Otvoreno pismo Ustavnoj komisiji Srbije)

Srbi nemaju baš mnogo srece sa istorijom. Ali, ni istorija sa njima. Još uvek tumaraju po Balkanu i po svetu, podeljeni i nesložni. U Miloševicevoj diktaturi bili su hrabri kada je to bilo za ceo svet suludo, a danas su podlegli novim lažnim mitovima da treba po svaku cenu biti poslušan i slediti puteve koje odreduju Amerika i Evropa. U Evropu i Ameriku svakako moramo ponovo uci, makar i sa velikim zakašnjenjem. Ali, treba uci dostojanstveno, a ne kao covek sa grbom koju ponosno nosi na ledima.
O tom popravnom putu kod nas postoje tri tabora koji se gotovo ni u cemu ne slažu. Bije se ljuti boj za prevlast izmedu globalista, separatista i nacionalista.
Za sada vode u poenima globalisti, jer u Ustavu Srbije nece biti odredba da je Srbija država srpskog i drugih naroda koji žive u Srbiji. Cela planeta postaje ''jedno veliko selo''. Ona postaje utocište gradana (i svetskih mocnika). Na celu ovog pokreta su SAD. Globalizam je za njih nacin vladanja svetom, u cije ime su oni bombama zasipali Jugoslaviju, Avganistan i Irak. Sada se spremaju za Iran, za Severnu Koreju, itd. Njihova teorija ima dva aršina, koji se mogu definisati na sledeci nacin: ono što važi za svet, ne važi za Ameriku.. Nju niko ne sme da dirne. Svi drugi mogu da odgovaraju za ratne zlocine, samo gradani SAD su unapred amnestirani od ove odgovornosti. Zato, SAD ne priznaju novi Medunarodni krivicni sud koji je nedavno stvoren u Hagu. Gotovo sve države sveta su ga priznale, samo Amerika nije.
Kod nas u Srbiji nosioci globalizma su Gradanski savez Srbije i neke nevladine organizacije koje ponekad žestoko iritiraju ''poniženi i uvredeni'' srpski narod. Ali, njemu su se priklonili i pisci Ustava iz drugih stranaka, cak i iz Baticevog DHSS-a.
Nacelno, o globalnom svetu, o nadredenosti ''gradanina'' nad pripadnikom nacije, etnicke grupe, ili religije, kao osnovni koncept, mora biti prihvacen i u Ustavu Srbije, bar kao pocetna ideja. Ali, to nikako ne znaci da je ona neprikosnovena i nedodiriva. U nekim regionima sveta, pa i na Balkanu, ona mora biti ublažena u korist onih naroda, ciji je opstanak ugrožen, i kojima preti biološka smrt. Prema tome, ne sme se odbaciti ni ''gradanin'', ali ni ''nacija''.
U ovaj sukob pokušavaju da se uguraju i separatisti i ''lokalisti''. Najpre, san o Vojvodini kao državi, istorijski je neodrživ. U Vojvodini, u odnosu na centralnu Srbiju, ima procentualno više Srba. Oni su tu cvrsta vecina. Zašto je onda Srbima u Vojvodini potrebna država u državi. Jedan aforizam glasi: ''Dok se mi delimo, Evropa se cepa od smeha''. Ovog prigovora nije poštedena ni Crna Gora. Crnogorci, kao narod, nestace znatno pre Srba. Razjedinjeni nismo nizašta. I blagi vetric može da nas oduva. A Balkanom duvaju orkani. Najsmešniji su, ''lokalisti'', šest pokrajina, sa težištem na Šumadiji. To je samo deo Beogradskog pašalika, vracanje sto pedeset godina unazad. Zapravo, to je nastavak samoubilackog sindroma srpskog naroda. Naši neprijatelji (a imamo ih, hvala Bogu) jedva cekaju da se sami pocepamo da se ne bi mnogo namucili sa nama. Lokalna samouprava i lokalni separatizam nije isto.
Opstanak srpskog naroda je višestruko ugrožen. Njemu preti opasnost da se sasvim utopi u druge etnicke grupe, koje su istorijski mlade, i koje ga mogu izbrisati kao narod sa geografske i demografske karte. Ustalom, ogromna vecina tih etnickih i verskih grupa po poreklu pripadaju istom korenu, ali su se vremenom, iz raznih
razloga, posebno verskih, izdvojili iz matice. I uskoro, oni ce sasvim zameniti Srbe, svoje roditelje. Frojd je tvrdio da je i celo ljudsko društvo nastalo kada su sinovi ''ubili'' oca da bi zauzeli njegovo mesto. Posle tog prvobitnog zlocina, oni su se pokajali i stvorili kult oca, kult pretka, obožavanje oca. Možda su Srbi predodredeni da budu žrtvovani za stvaranje nekog novog sveta bez Srba, bez žrtvovanog ''oca''.
Price o brisanju nacija i o ''radanju'' gradanina sveta, price su za malu decu i male narode. Englezi su branili svoju naciju na Foklandskim ostrvima, Amerikanci, u
Jugoslaviji, Avganistanu i Iraku. Jedino Srbi ne mogu da brane svoju naciju ni u Srbiji. Oni to pravo nisu imali ni u Jugoslaviji, ni u SFRJ, ni u SRJ. Sada im se to pravo oduzima i u Srbiji. Zašto onda treba da ostanu pojmovi: Srbija i Srbin. Neka ih zameni : ''Država centralnog Balkana''. Uostalom, kada kroz 25 godina Srbi postanu nacionalna manjina u Srbiji, morace se izmeniti i naziv države ovog bivšeg naroda.
Ali, nije rec samo o nazivu. Rec je o razlicitom stepenu nacionalne agresivnosti naroda koji žive u Srbiji. Srbi su glavom platili svoj nacionalizam. Albanci, pa i neki drugi narodi (Bošnjaci, Hrvati, Slovenci) bogato su nagradeni zbog svog nacionalnog i verskog otpora Srbima. Oni sada slave pobedu svog nacionalizma, Srbi ga se stide, hoce po svaku cenu da budu samo ''gradani''. Opet dva aršina za razne narode. Razlika je u tome što se drugi nece odreci svoje nacionalne ili verske pripadnosti ni po cenu da idu pred novi Medunarodni sud u Hagu, a Srbi galantno bacaju rukavicu u globalisticki, nadnacionalni pokret, kao izraz pomirenja i svog pokajanja.
Ovo vreme je jedna od istorijskih raskrnica srpskog naroda. On je do sada imao nekoliko takvih raskrsnica i, uglavnom, gotovo uvek, izabrao je pogrešnu stazu. Preti nam opasnost da ponovo izaberamo takvu stazu. Ali, posle ovog izbora više nema popravnog ispita. Za 50, najkasnije za 100 godina, preostali potomci naših potomaka (onih koji ovde ostanu), pripadace drugim narodima i drugim verama.
Ovo bi bio jedan od poslednjih oblika primene samoubilackog sindroma koji nas je pratio kroz vekove. Nas nisu toliko uništili drugi, koliko smo mi sami sebe uništili. Svi narodi na Balkanu su se uvecavali tokom XX veka, neki i prekomerno (Albanci za 700%, Turci za 400%, itd), samo su se Srbi smanjili do 1991. za 10%, a sada za više od 20%. Ove podatke iznosii smo mnogo puta. Treba pogledati rezultate poslednjeg popisa, pa se zaplakati. Moglo nas je biti 25 miliona (kao Rumuna), a sada nas u matici ima samo 6.200.000 (U XX veku izginulo je cetiri miliona, cetiri otišlo u svet, žene su tri puta više pobacivale decu, nego što su ih žive donosile na svet.)
Dakle, jedini nacin da se zaštiti identitet srpskog naroda u buducem Ustavu Srbije je da se kaže da je ''Srbija gradanska država pripadnika srpskog i drugih naroda''. Ovaj zahtev nije izraz nekakvog nacionalizma, vec humanizma. Ne treba dopustiti da bolesnik umre bez lekara i bez lekova.
Naravno, nije dovoljno samo deklarisati u Ustavu ovakav pristup ''srpskom pitanju''. Udruženje gradana ''OPSTANAK'' za borbu protiv ''bele kuge'' i za obnavaljanje stanovništva, uputilo je predloge Ustavnoj komisiji Srbije u nekoliko pravaca za borbu protiv biološkog nestanka srpskog naroda. To su:
- Prvo, osnivanje Svesrpskog sabora matice i dijaspore koji bi se održavao svake godine, ili svake druge godine, sa temom: ''Kako spasiti srpski narod od biloške smrti''. Dijaspora bi dobila mnoga prava koja sada nema, ali i neke povecane moralne obaveze da spasava srpski narod.
- Drugo, osnivanje Reublickog državnog saveta za obnavljanje stanovništa na celu sa premijerom i predstavnikom dijaspore. Clanovi ovog Saveta bili bi srpski patrijarh, predsednici SANU, Udruženja književnika, Udruženja pravnika, Udruženja ekonomista, rektor Univerziteta, istaknuti pisci, umetnici, itd. Ali, i neki ugledni Srbi iz rasejanja.
- Trece, osnivanje Ministarstva za porodicu i za obnavljanje stanovništva. Porodica nije ni ''socijala'', ni resor ekonomije. Ona je iznad svih drugih vrednosti. Ovoj zemlji je potrebno mnogo dece. Samo cetvrto dete spasava Srbiju, naravno, i prvo, i drugo i trece. Za ''biološku revoluciju'' potrebni su: copor dece i velike pare.
- Zato treba doneti Zakon o ''decjem dinaru'' kao nacionalnoj instituciji, tj. Zakon o fondu za obnavljanje stanovništva. Preraspodela nacionalnog dohotka u korist dece i povecano radanje je uslov opstanka siromašnog i obolelog naroda.
Dakle, nicim se ne bi narušila ideja o gradanskoj državi ako bi se zaštito inters vecinskog srpskog naroda. To ne bi bila diskriminacija prema drugim narodima, vec samo ono što piše u ogromnoj vecini ustava u svetu. Stanje je tako kriticno da bi se mogla proglasiti u ovoj oblasti neka vrsta vanrednog stanja do bitnog poboljšanja stope nataliteta. Poznato je da svake godine nestaje u Srbiji po jedan grad od 30.000 stanovnika, a na Kosovu se stvara gead od 35.000 stanovnika. Suvišno je nabrajati vec sto puta iznete dokaze. Cak ni državne granice nisu prepreka za biološku invaziju. Ko je pametan, njemu ce sve biti jasno, ko nije, ne treba ga ni ubedivati.
Za mesec dana izlazi iz štampe knjiga potpisanog pod nazivom ''Da li ce Srbi nadživeti XXI vek''. Valjda ce i ona ubediti mondijaliste da postoji i srpski narod i da i on ima neka prava, a osnovno pravo svakog pojedinca, i svakog naroda,je da se leci kada ozbiljno oboli. Onaj ko voli svoj narod, ne sme mrzeti druge narode, On mora voleti i Pariz, i Njujork, i Moskvu, i London. Ja obožavam Pariz. Zavoleo sam i Tokio i kao priznanje za tu ljubav dobio ''japansko zlatno srce''. Imam i neka priznanja iz SAD, itd. Mondijalizam i patriotizam nisu neprijatelji.
Udruženje ''OPSTANAK'' moli Ustavnu komisiju Srbije da još jednom brižno razmotri svoje nacelno opredeljenje za jednu ili drugu varijantu, kao i da uzme u obzir i ove predloge i predloge koje je Udrženje ''OPSTANAK'' poslalo Ustavnoj komisiji pre više od tri meseca.
U ime Udruženja gradana ''OPSTANAK'', predsednik

Prof. dr Marko Mladenovic

KARAĐORĐEV PARK

("URBANI KOLAPS PORED HRAMA SV, SAVE“ , „Politika, 29. XII. i „NARUŠENA HARMONIJA“ , „Politika“, 31.XII . 2003.i 1 i 2. I. 2004)

Veoma uvažavam mišljenja izneta u dva priloga u „Politici“ o neuspelom urbanistickom i arhitektonskom poduhvatu na platou kod Hrama Svetog Save.
Više od drugih imam pravo na pobunu. Taj Parohijski dom podignut je preko puta moga stana, na nekih 15 do 20 metara od mog prozora. Potpuno mi je zaklonjen vidik, zaklonjeno mi je i sunce. To je jedina svetla soba u mom stanu, sa jednim uskim prozorom prema Karadordevom parku.
Možda bih se i pomirio sa novim susedom da je zgrada estetski doterana i da izaziva pozitivne emocije. To je ružna zgrada, nalik na vece drumske mehane, sa malim prozorima kao za robijaše ili isposnike. Dok je nisu ovde natalarili mogao sam da vidim gotovo pola Beograda.
No, nije samo to u pitanju. Treba izvršiti anketu medu susedima i cuti toliko psovki koliko niste culi za godinu dana. Stanari moje i okolnih zgrada strahovito su besni na ovu samovolju prema njima. I drugima je zaklonjeno sunce. Ovaj plato je velicine dva fudbalska igrališta. Bilo je prostora da se iza Hrama, nenametljivo, diskretno podigne ovo ružno zdanje. Meni licno, u jednom razgovoru, pred još dva svedoka, priznala je i gradonacelnica Radmila Hrustanovic da je to greška. Pitam se: zašto mi gradani da ispaštamo necije promašaje!?
Da ironija bude veca, gospoda Milena Miloševic, predsednica Skupštine opštine Vracar, dala je letos za javne medije izjavu da ce ovaj (bivši Karadordev) park biti najlepši na svetu. Aktivisti iz Opštine delili su plakate gradanima sa istom tvrdnjom. I ja sam se snabdeo tim papirom. Kada sam se suprotstavio ovom zakljucku, aktivisti su bili više nego besni na mene. Jadnici, izgleda da se nisu makli dalje od Beograda.
Prica se ovde ne zaustavlja. Pre nekoliko meseci u istoj rubrici u „Politici“ branio sam jedan veliki platan kod Kaleniceve pijace koje su hteli da poseku zbog neke samoposluge. Sada je posecena citava šuma platana i drugog rastinja, ta pluca Beograda. Danima je mašina sekla ova stabla, a meni je srce plakalo od tuge. Bilo ih je i velikih. Ovaj deo parka ispred Hrama gotovo potpuno je opustošen. I drugi deo parka do Bulevara JA, uredivan je šest meseci i ništa se bitno nije promenilo. Kao da je nekome bio cilj da gradanima izvuce što više para. Srecom, ovde nije poseceno mnogo stabala, ali estetska vrednost parka nije ozbiljno poboljšana. Ili ja nisam sposoban da vidim „najlepši park na svetu“.
Posebna je prica o gornjem kraju parka, ispred Hrama. Gotovo godinu dana su buldožeri rili, kamioni donosili zemlju, podizali brda zemlje i stvarali velike udoline. Redovno sam obilazio radove i ništa mi nije bilo jasno. Ni sada mi nije jasno. Umesto divnog parka sa mnogo klupa i sa mnogo dece, roditelja, baka i deka, sada se prave ogromne betonske staze, Karadorde se podiže u nebesa. zaklanja se vidik Hrama. A zaklanja se i moj vidik. Prestace i moje šetnje po ovom delu parka. Ne volim beton.
Beton cu možda još nekako i preživeti, ali kaljugu u mojoj Krušedolskoj ulici nikada necu oprostiti. Tamo gde je bila ulica zabranjena za saobracaj, sada plivaju voda i blato. Ne mogu da izadem iz stana, a da ne uprljam i pokvasim cipele. Ljudi se krecu po ulici kao balerine. A još kada nalete kola i okupaju vas, to je vrhunac sadizma. I to traje veoma dugo, bez nade da ce se uskoro okoncati. Njihova deviza je: podi, pa stani. Sada su sasvim stali. Valjda imaju preca posla!
Gradski oci i gradske majke, spasavajte nedužne stanare iz Krušedolske ulice od gradevinarskog terora. A vidik nam ne možete više nikada povratiti.

Prof. dr Marko Mladenović

Prof. dr Marko Mladenović, Beograd,
Krušedolska 11, st.6, tel.faks 437-892

ZORANOV SABOR

Ovog Uskrsa održan je u Beogradu, u Domu vojske Srbije i Crne Gore, peti Sabor Srba iz matice i dijaspore. Na njemu su ugledni predstavnici oba dela srpskog naroda po ko zna koji put pokušavali da se slože. -
Ni ovog puta, izgleda, nisu u tome sasvim uspeli. Čak je bilo i svađa i međusobnih optužbi, a naročito, optužbi dijaspore na račun matice. Ostalo je nepoverenje, nastalo ko zna kada, a redovno obnavljano u Brozovo i Miloševićevo vreme.
Matica je tražila razumevanje, pomoć, investicije u srpsku privredu, i druge oblike saradnje da bi srpski narod u otadžbini izašao iz duboke krize u koju je zapao zahvaljujući svom mazohističkom stavu prema životu i prema pogrešnim vođama.
Dijaspora je tražila da joj se prizna isti status kao i matici, pre svega pravo na državljanstvo, pravo glasa, pravo aktivnog subjekta u kreiranju politike, pravo na srpske škole koje bi Srbija plaćala, pravo na služenje vojnog roka (?), vraćanje zajma za preporod Srbije, itd.
Zaključak je otprilike da će im sva ova prava biti priznata zakonom koji je u pripremi. A šta će dijaspora, za uzvrat, da učini za spas srpskog naroda, ostaje tek da se vidi. Izgleda kao da je samo matica dužna dijaspori, a da nepoverenje dijaspore prema matici ostaje na snazi i pored glagoljivih izjava o njenoj spremnosti da pomogne. Ovog puta, ni takvih obećanja nije bilo. Zna se da su u rasejanju ogromne pare i da samo jedan deo tih para može da spase Srbiju. Izgleda da na ovaj Sabor ovog puta iz dijaspore nisu došli bogataši, oni koji daju, već oni koji traže.
Bogataši su verovatno došli u Cirih na Kongres Srba Evrope, koji je održan 31. maja i 1. juna 2003. Pošto su nezadovoljni maticom oni žele da obrazuju Evropsku vladu Srba, a kasnije i Svetsku vladu. Matica bi se našla pod patronatom dijaspore. Dok ova nova tvorevina stane na noge, Srba više neće biti u matici,
O dvema činjenicama treba voditi računa: 1. srpski narod u dijaspori više je podeljen nego u matici i 2. iseljenici su ekstremnije patriote od matice i više su naklonjeni nacionalističkim idejama.
Ovo ne ističem kao svoj teorijski stav. To sam lično doživeo kada sam pre nekoliko godina boravio u Kanadi. Napisao sam i knjigu ''Srbija u Kanadi'', koja je izazvala veliku buru među iseljenicima. I ovde su se oni podelili: jedni su me žestoko branili, drugi su me žestoko napadali. Moji branioci su čak dva puta pisali kanadskom episkopu Georgiju zbog odnosa nekih ljudi prema meni (sedamdeset sedam potpisnika). Oni koji su me napadali bili su uglavnom svi za Miloševića, a oni su i danas ugledni predstavnici dijaspore. Verovatno ih je bilo i na ovom Saboru. Čak sam imao i policajca (obaveštajca) kao brižnika o mojoj ličnosti. Sve sam to opisao u ovoj knjizi. Posle su me i usred Beograda napali da sam duhovni ubica jedne gospođe, u čijem stanu je prebivao taj policajac, a koja je i meni ukazala gostoprimstvo. Ta zaista divna gospođa bila je žrtva političkih igara njenih lažnih prijatelja koji su svesrdno podržavali Miloševića. Ja ostajem njen veliki dužnik, ali ne i onih koji su mene napadali. Ja sam ih, jednostavno, opisao onakvim kakvi oni zaista jesu. I to se nije njima svidelo. Mnogo mi je žao zbog toga, ali zbog Platona ne mogu žrtvovati istinu. Epilog je bio da mi je odmah po povratku iz Kanade obijen stan i odnet kompjuter i neki spisi, a ne i novac. Kasnije mi je kompjuter vraćen, ali potpuno prazan.
Naravno, većina Srba u dijaspori, iako su neki bili zaraženi virusom nacionalizma, što je samo jedan od izraza čežnje za zavičajem, su dobri ljudi, spremni da pomognu matici.
Zato je jedan od najvažnijih zadataka matice da otvori oči mnogim zabludelim iseljenicima koji pate za slavnim vremenima i ne mogu da shvate da smo izgubili četiri rata, da smo na samom dnu pakla, da smo svi satanizovani i da su bivši narodni heroji ratni zločinci, kriminalci i mafijaši.
Matica mora da ubedi dijasporu da je prošlo tragično vreme srpskog nacionalizma i da nam je ono nanelo velike patnje. Više nema mesta nekom nacionalnom romantizmu, već borbi za golo preživljavanje. Zato, sukobi i svađe među Srbima, moraju prestati.
Još jedno upozorenje mora im se preneti: srpski narod će nestati sa Balkana za pedeset, a najkasnije za sto godina. Srbi su već sada mrtav narod. Posle Japana, mi smo najostareliji narod na planeti. Imamo više starih nego mladih. A uskoro će i ovi mladići pobeći iz zemlje. O tome sam pisao mnogima, pa i Zoranu Đinđiću, ali me nisu dobro čuli, a možda ni shvatili. Srbi su kao narod spremni za Potop, ali više nema među nama srpskog Noja. Niko se kod nas od političara ne brine za budućnost Srba. Izgleda da smo, samo ja i mala grupa zaneseljaka oko mene, za to zaduženi. Nedavno smo osnovali Udruženje ‘građana ''’”Opstanak'', za borbu protiv ''bele kuge'', ali dežurni političari sada mudro ćute i čekaju svoje vreme.
I ovde su mi tešku uvredu naneli vajni prijatelji. Nisu me pozvali na važan Uskršnji susret matice i dijaspore. Bilo je hiljadu pozivnica, a baš nijedna za ''Opstanak''. To nimalo ne sluti na dobro, odneće nas vetrovi u Nedođiju, a ne u dijasporu!
Za dvadeset godina će, kada već bude kasno, dežurni spasioci srpskog naroda progovoriti i tražiće autorsko pravo na moje ideje o Potopu i Apokalipsi i sa sertifikatom o tome će pobeći u Ameriku, jer će Srbe ionako proterivati, kao danas sa Kosova i drugih srpskih zemalja. Odatle će optuživati Novi svetski poredak što je ubio jedan mali, siromašan, ali duhom bogati narod. A zapravo, oni su ga ubili svojom glupošću.
Predlažem da na sledećem Saboru Srba iz matice i dijaspore bude samo jedna tema: ''Kako spasiti srpski narod od biološke smrti''? Tada ću predložiti da to bude ZORANOV SABOR, kao zaloga za budućnost, a živog premijera Srbije predložiću za predsenika Sabora. Predložiću još svašta: ''dečiji dinar''kao nacionalnu instituciju, Zakon o fondu za obnavljanju stanovništva, materinstvo kao poziv za majke sa više dece (Srbiju će spasti od biološke smrti tek četvrto dete), oslobađanje od poreza artikala za decu, porez na neženje i na brakovve bez dece (pod jasnim uslovima), reprezenativni Državni savet za obnavljanje stanovništva na čelu sa srpskim premijerom i predstavnikom dijaspore, ministarstvo za porodicu, Svesrpski sabor svake godine, ili svake druge godine sa temom: ''DIJASPORA SPASAVA MATICU''. Srba sada ima u matici samo 6.200.000, a u dijaspori oko 4. miliona.
Kroz četvrt veka dijaspora će biti dva puta veća od matice. Od 1900. godine Srbi su se u matici smanjili za više od 20%, a Albanci su se uvećali za 700%. Za dvadeset pet godina doćiće do Kragujevca, a za pedeset, i do Beograda. Bez matice nema ni dijaspore. Kao što bez zemaljske Srbije nema ni ''Nebeske Srbije'', tako će ubrzo nestati i srpska dijaspora. Srbi nisu otporni kao Jevreji: brzo se istope u moru drugih naroda, kao kocka šećera u malo vode. Već druga generacija iseljenika ne zna srpski jezik Ne zna ga ni pretendent na srpski presto, princ Aleksandar Karađorđević. Tek sada ga uči. Prisustvovao sam u Montrealu Kongresu narodnih radikala i samo je jedna žena sjajno govorila srpski. Svi ostali su govorili samo engleski, a srpski su tek natucali. Ali, u autobusu su svi pevali srpske patriotske pesme na srpskom. To im je jedino ostalo. Kada smo ulazili u Toronto, svi su zapevali pesme na engleskom. To je bio izraz lojalnosti prema zemlji koja ih je primila.
Pitanje biološkog opstanka srpskog naroda isto toliko je važno i za Srbe u rasejanju, kao i za Srbe u matici. To je daleko najvažnije pitanje od svih drugih. Dijaspora može i mora da spasava maticu, ako Srbi u rasejanju imaju i malo osećanja ljubavi za svoj narod, za svoju postojbinu, za svoje srodnike. O tom pitanju ne smeju postojati neslaganja i sporovi među njima. To bi bio i pravi ispit njihove moralne i nacionalne zrelosti. Ma kakvo zlo im je ranije učinila matica, sada nemaju pravo da se svete. Ovo je vreme borbe za opstanak srpskog naroda.
Na žalost, loše je počelo. Udruženje građana ''OPSTANAK'' za borbu protiv nestanka srpskog naroda, nailazi na zid ćutanja, odbojnosti, lažne ravnodušnosti, itd. Pisali smo mnogim političarima, javnim radnicima i medijima, ali smo dobili samo par odgovora. Prošlo je više od četiri meseca od kada smo podneli zahtev za registrovanje, a postupak još traje. Nemamo ni žiro račun, ni minimalna sredstva, ni prostorije, ni opremu, ni sponzore, ni medije. Neprimereno je prozivati dijasporu kada smo mi, u matici, potpuno ravnodušni prema sopstvenoj sudbini.
To potkrepljuje tezu da smo mi samoubilački narod. Ubili smo i lidera koji je mogao da nas ubrzano vrati u evropsku i svetsku zajednicu. On je ovde bio satanizovan, sve do ubistva, a u svetu je smatran za jednog od velikih lidera današnjice.
Moramo se osvestiti, i mi u matici, i Srbi u dijaspori.
Zato i predlažem da ovi sabori matice i dijaspore dobiju trajno ime ''ZORANOV SABOR'', slično ''Vukovom saboru'', da to postane tradicija.
Ne prihvatam tezu globalista da nije važna nacija, već građanin. Navodno, nije važno da li će ovde živeti Kinezi ili Englezi, Albanci ili Bošnjaci. Svi smo mi i Evropljani i mondijalisti i globalisti. Ali smo i Srbi i moramo štiti svoj narod od potpunog zatiranja.
Neka nas sve poveže ime Zorana Đinđića, kao simbola reformatora, evropejca, kosmopolite i patriote. Kao davljenici moramo da se spasemo Potopa i zato moramo izmisliti srpsku barku i srpskog Noja. To je poruka i Srbima, koje je sudbina odvela u tuđinu.

Marko MLADENOVIĆ

ZORANOV SABOR
(''Čudna inicijativa'', Politika, 29.7.2003.)

Ovih dana u štampi je obnovljena polemika o tome na koji način je najbolje dostojno obeležiti sećanje na Zorana Đinđića, srpskog Kenedija.
Obeležavanje se može učiniti na više načina. Juče u Politici, u rubrici ''Među nama'', Slobodan filipović, iz Beograda, predložio je da se dr Đinđiću podigne spomenik ispred Filozofskog fakulteta, ili ispred Fakulteta političkih nauka. Smatrao je potpuno neprimerenim predlog Sekretarijata za kulturu i Komisije za spomenike i nazive trgova i ulica grada Beogradan da se sruši ''staklenac'' i izmesti spomenik Branislavu Nušiću sa Trga Republike.
Sa njegovim mišljenjem sam spreman da se gotovo u potpunosti složim (osim, ispred Fakulteta političkih nauka, iz više razloga). Ali, ovo ne pišem samo da bih se sa nekim složio, ili ne složio. Ne poričući značaj spomeničke kulture kao oblik sećanja i zahvalnosti značajnim ličnostima iz naše istorije, ja sam još pre dva meseca predložio i jedan drugačiji vid sećanja na dr Zorana Đinđića.
Moja ideja je da se svake godine organizuju susreti matice i dijaspore sa osnovnom temom: ''Kako spasiti srpski narod od biološkog izumiranja''? Predložio sam da ti susreti nose ime pokojnog premijera, da se nazovu ''ZORANOV SABOR''. Za ovakav predlog postoje najmanje dva razloga.
Pravi, suštinski, razlog odnosi se na činjenicu da srpski narod polako nestaje sa pozornice, kako u matici, tako i u dijaspori. O tome danas i vrapci cvrkuću, a jedino to još nisu dovoljno uočili državnici Srbije. Oni smatraju da ima vremena da se to pitanje reši u budućnosti. Ali, nema budućnosti ako se to pitanje hitno ne rešava. Radi toga je i osnovano Udruženje građana ''OPSTANAK'', ali ono ne mže da se izbori ni za svoj opstanak, a pogotovu za opstanak Srba u matici i dijaspri. Istina, jednoga dana, po našem starom običaju, svi će se učlaniti u neko buduće Udruženje ''OPSTANAK'', ali kada već bude kasno, kada nas proteraju i iz Šumadije, kao što su nas izgnali iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije. U štampi se već nalazi moja knjiga: ''Da li će Srbi nadživeti 21. vek''. Kao predsednik Udruženja ''Opstanak'', uputio sam stotinu pisama mnogim uglednim ličnostima i institucijama, ali sam dobio samo dva kratka odgvora: od gospođe Nataše Mićić (iz kabineta) i od gospodina Aleksandra Crkvenjakova, direktora RTS. Svi drugi ćute. Nije ukusno navoditi sva ta značajna imena.
Ako moji apeli nemaju kod njih odjeka, verujem da će ime Zorana Đinđića, kao političkog i duhovnog lidera, imati mnogo veći značaj da se ova ideja ostvari. Treba imatu u vidu da su odnosi između matice i dijaspore dosta zategnuti, da su ostali nepoverenje i obostrana sumnjičenja i optužbe. Ni matica nije ispunila neke opravdane zahteve dijaspore, niti je dijaspora dovoljno učinila da spase maticu od očitog ubrzanog nestajanja. Bez matice nema ni dijaspore. Mnogi pripadnici druge generacije u dijaspori, natucaju srpski, ili ga uopšte ne znaju. A šta će biti kada matica nestane?
Zato je jedan od najvažnijih zadataka matice da dijaspori prizna sva ona prava koja su joj sada uskraćena, ali i da otvori oči mnogim zabludelim iseljenicima koji pate za slavnim vremenima i ne mogu da shvate da smo izgubili četiri rata, da smo na samom dnu pakla, da smo svi satanizovani i da su bivši narodni heroji ratni zločinci, kriminalci i mafijaši.
Matica mora da ubedi dijasporu da je prošlo tragično vreme srpskog nacionalizma i da nam je ono nanelo velike patnje. Više nema mesta nekom nacionalnom romantizmu, već borbi za golo preživljavanje. Zato, sukobi i svađe među Srbima moraju prestati.
Još jedno upozorenje mora im se preneti: Srbi već sada mrtav narod. Posle Japana, mi smo najostareliji narod na planeti. Imamo više starih nego mladih. A uskoro će i ovi mladići pobeći iz zemlje. Srbi su kao narod spremni za Potop, ali više nema među nama srpskog Noja. Tvrdim da je Zoran Đinđić već bio vrlo blizu da se suoči sa Apokalipsom Srba, ali ga je smrt pretekla. Posle njega, niko u Srbiji od političara, nema takvu duhovnu snagu i harizmu da se uzdigne iznad dnevnih zadataka.
Kroz četvrt veka dijaspora može biti veća od same matice. Pitanje opstanka srpskog naroda isto toliko je važno i za Srbe u rasejanju, kao i za Srbe u matici. To je daleko najvažnije pitanje od svih drugih. Dijaspora može i mora da spasava maticu, ako Srbi u rasejanju imaju i malo osećanja ljubavi za svoj narod, za svoju postojbinu, za svoje srodnike. O tom pitanju ne smeju postojati neslaganja i sporovi među njima. To bi bio i pravi ispit njihove moralne i nacionalne zrelosti. Ma kakvo zlo im je ranije učinila matica, sada nemaju pravo da se svete. Ovo je vreme borbe za opstanak srpskog naroda.
Moramo opovrgnuti tezu da smo mi samoubilački narod. Ubili smo i lidera koji je mogao da nas ubrzano vrati u evropsku i svetsku zajednicu. On je ovde bio satanizovan, sve do ubistva, a u svetu je smatran za jednog od velikih lidera današnjice.
Moramo se osvestiti, i mi u matici, i Srbi u dijaspori.
Zato i predlažem da ovi sabori matice i dijaspore dobiju trajno ime ''ZORANOV SABOR'', slično ''Vukovom saboru'', da to postane tradicija.
Ne prihvatam tezu globalista da nije važna nacija, već građanin. Navodno, nije važno da li će ovde živeti Kinezi ili Englezi, Albanci ili Bošnjaci. Svi smo mi i Evropljani i mondijalisti i globalisti. Ali smo i Srbi i moramo štiti svoj narod od potpunog zatiranja.
Neka nas sve poveže ime Zorana Đinđića, kao simbola reformatora, evropejca, kosmopolite i patriote. Kao davljenici moramo da se spasemo Potopa i zato moramo izmisliti srpsku barku i srpskog Noja. To je poruka i nama u matici, a i Srbima koje je sudbina odvela u tuđinu.

Prof. dr Marko MLADENOVIĆ

Kaže se da je 5-og oktobra 2000. narod pobedio. Posle dve godine, Izgleda da je toga dana narod izgubio. U svakom slucaju, prevaren je! Tog 5. oktobra bili smo jedinstveni, bar prividno. Ujedinili su se i dešnjaci i levaci i centristi. Cilj je bio da se sruši diktator. Ali, idila je kratko trajala. Diktator je srušen, ali su odmah stvorena dva tabora pobednika. Otpocela Je borba za vlast izmedu proevropske, reformske struje i umereno nacionalisticke struje. Zapravo, rec je o licnom rivalstvu izmedu Koštunice i Đindica. i na ovim izborima glavni protivnik Koštunice je Đindic, a ne Labus, jer je on samo "produžena ruka" srpskog premijera. Kao da se Dindic kandidovao za predsednika Srbije, a ne Labus.

Istorija ce uskoro sigurno pokazati ko je više, a ko je manje kriv za ovaj sasvim nepotrebni sukob. Cinjenica je da smo zbog tog sukoba pretpeli veliku štetu. 0 tome ko je više, a ko je manje doprineo našem demokratskom posrtanju, ja sam nedavno objavio knjigu "Otkaceni zadnji vagon". (Na žalost, gotovo ceo tiraž je pokraden iz mog podruma, u kome su se knjige nalazile. 0 tome sam obavestio i policiju i neke Javne medije).
Pred drugi krug glasanja moralna je obaveza oba predsednicka kandidata da jasno i glasno iznesu svoje stavove, a da se ne zaklanjaju iza aps-traktnih fraza kao što su: demokratija, pravna država, legalizam, novi ustav, izgradnja pravnog sistema, socijalna pravda, itd.
Neke od ovih fraza se ne jedu. Šta nudi tabor "umerenih nacionalista" za spas ovog naroda? Zaustavljanje reformi, ukidanje "precice", vracanje unazad, zaustavljanje privatizacije, lažni socijalni mir, trošenje s mukom stecenih deviznih rezervi na "gašenje požara", nudenje "sarenih laža". Oni uvek govore šta ce da urade, ali nikada ne kažu kako. I sa kime? Sa Vladom u senci, sa sadašnjim predsednikovim savetnicima i nekvalifikovanim generalima? Sa Tijanicem, Joksimovicem, Nalicem i generalom Tomicem?
Rec je ovde o struji koja nikada stvarno nije pripadala DOS-u, ni Deposu, ni Koaliciji "Zajedno". Odmah posle 5. oktobra krenuli su svojim putem. Mnogo više su se zalagali za kontinuitet nego za legalitet. Za refor— sku struju bili su opasniji od radikala. Prvo su bili prikrivena, dok nisu postali otvorena opozicija reformistima. Nisu prezali i od sabotaža i lažnih optužbi. Cak i državnih udara ("Crvene beretke", Pavkovic, itd). Sve u ime legaliteta!
U svakom slucaju oni su doprineli cepanju i nejedninstvu DOS-a. Sada se pojavljuju na predsednickim izborima kao autenticni tumaci DOS-a. Ovaj narod je lako obmanuti frazama.
Ne kažem da su u drugom taboru DOS-a svi andeli. Nije rec o licnostima, vec o dugorocnom opredeljenju: na koji nacin i kojom brzinom cemo stici u bogatu demokratsku Evropu? Koštunica nudi zaustavljanje, usporavanje, vracanje, Labus - nastavak sadašnjeg tempa "precicom". To Je stav i srpske vlade, kao i vecine u srpskom parlamentu.
Srbija je na presudnom raskršcu. Nije ovde rec samo o znacaju predse-dnickih izbora. Rec je o dva koncepta Srbije. Jedan nas vodi ubrzano, ali i mucno, u svet, drugi nas plaši da smo neozbiljno, na štetu naroda, krenuli u avanturu koja ce doneti mnogo nesreca osiromašenom narodu. Drugu struju ne interesuju iskustva drugih zemalja u tranziciji.
Odavno sam pisao, i kao naucnik i kao kjniževnik, da je srpski narod samoubilacki narod. Nikada nije imao srece sa svojim vodama. Njemu preti biološko izumiranje i nestanak sa istorijske pozornice. Zato nije uopšte nevažno kojim putem cemo nastaviti. Ovo je biblijska prekretnica. Ako se nastavi siromaštvo, neradanje i iseljavanje, za 50 godina Srba ovde nece biti.
To je jedan od dalekosežnih razloga za njegov ubrzani preporod. Kada postanemo imucni, a to nam nude reformisti, imamo nade da preživimo. Svako zastajanje, oklevanje, vracanje natrag, ravno je umiranju. Lažni nacionalizam, bio on ekstremni ili "umereni", vraca nas u prošlost iz koje hocemo da pobegnemo. Nekima je prošlost lepša od buducnosti!

Prof. dr Marko Mladenović

DVA LICA RAZVODA BRAKA

Razvod braka spada u one društvene pojave koje su gotovo najviše uzbudivale svet poslednjih decenija ovog veka, narocito elitne slojeve gradanskog društva. Krilatica XIX veka ”Jedan bauk kruži Evropom - bauk komunizma”, u XX veku zamenjena je krilaticom ”Jedan bauk kruži svetom - bauk razvoda”. Oba bauka pretila su da uzdrmaju osnovne stožere gradanskog društva: prvi - privatnu svojinu, drugi - patrijarhalnu, autoritativnu porodicu. Njihovim rušenjem bili bi ozbiljno uzdrmani i svi ostali potporni stubovi klasnog društva.
Zato je razumljivo što je gradansko društvo u pocetku smatralo da je došao ”smak sveta”, da je razvod (koji je u XX veku stidljivo uveden na mala vrata u buržoaske gradanske zakonike) širom otvorio vrata rušenju braka i porodice, nemoralu, prostituciji, seksualnoj revoluciji, slobodnoj ljubavi i polnom promiskuitetu. Taj strah ni do danas nije potpuno prestao. Mnogi su konsternirani zbog ”raspadanja” porodice i braka i spremni su da za to optuže, prema licnom ukusu, ”nesposobnu” državu, bilo radikalne ideologije, ili popustljivog zakonodavca, pa cak i ”korumpirane” sudove. Optužuje se i ”raspuštena omladina”, ”devalviran” društveni moral, ”pomahnitale” žene - koje traže više nego što im pripada, ”egocentricni”, ”narcisoidni”, ”neempacipovani” muškarci koji nisu u stanju da shvate novu društvenu poziciju žene (feministicke optužbe na zapadu), itd.
Na drugoj strani u mladim socijalistickim zemljama sloboda razvoda shvacena je kao neka vrsta ukidanja topstva, kao raskidanje vekovnih okova bracnog jarma, kao sredstvo oslobodenja žene i kao deo opšte svetske revolucije. U prvim zanosima bilo je i takvih preterivanja da se smatralo kako seksualna revolucija treba da prethodi socijalnoj (teoriji o panseksualnoj revoluciji), stvorene su i teorije o potpunoj slobodi ljubavi i braka, cak i o ukidanja braka kao preživele ustanove klasnog društva, teorije o ”ispijanju caše vode”, poznate još i kao teorije orgazma (ljubav traje samo dok se popije caša vode odnosno dok se ne zadovolji polni nagon) itd. Danas su ova ekstremna shvatanja uveliko napuštena, ali je ”sloboda” razvoda ostala osnova sovijalne doktrine o braku.
Sve ovo ukazuje na izuzetan društveni znacaj razvoda. Za dublje uocavanje mnogobrojnih dilema koje ova pojava izaziva, potrebno je da se ona posmatra najmanje iz dva ugla: kao oblast ljudske intime i kao znacajan društveni problem.

2. Razvod kao oblast ljudske intime
Ljudska, intimna komponenta razvoda predstavlja jedno od fundamentalnih pitanja smisla ljudske egzistencije. Ovu dilemu najbolje je formulisao cuveni francuski pravnik Ambroz Kolen pocetkom ovog veka u vidu pitanja: ”da li je ljudski brak stvoren radi srece ljudi ili radi njihovih obaveza”? On je energicno odgovorio da u samoj ideji braka dominiraju obaveze nad pravima i srecom.
Ovakav pesimicki stav prema braku (i razvodu) danas nam može izgledati vrlo staromodan i u svakom slucaju neprihvatljiv. Medutim, treba podsetiti da je on predstavljao opšte prihvacenu društvenu filozofiju tokom više od dve hiljade godina ljudske civilizacije, filozofiju siromašnog, patrijarhalnog i uz to klasnog društva. Istina, oduvek je bila neutoljiva žudnja coveka za srecom (”sreca je lozinka celog sveta” - Kaant).
Zato je najdublja drama drama licnosti, drama intimne prirode. Ona je izazvana spolja (u društvu, porodici, i braku) ali najvecu pustoš ostavlja u ”duši”. U ovom novom svetu muškarac i žena našli su se preko noci, okrenuti jedan prema drugom sa bitno novim ulogama na koje nisu bili dovoljno pripremljeni. Žena je vrlo brzo postavila zahtev za priznanje njene licnosti, njenih vrednosti i njene potpune društvene afirmacije. Emancipacija žena je, tako, postala jedna od osnova naše civilizacije. Na žalost pokazalo se da je to jedan od najtežih i najbolnijih procesa u savremenoj ljudskoj istoriji. Uzrok je što su i na ovom planu u znatnoj meri zatajili i samo društvo u celini, a još više muška polovina covecanstva. Savremeno društvo veoma sporo menja svoj odnos prema ženi, ne obezbeduje potrebne uslove da bi ona stekla sva ona prava koja joj je prema prirodnim i ljudskim zakonima pripadaju. I sam muškarac nije spreman za ”poraz”, ne želi da se odrekne egocentricnosti, svoje vekovne supremacije, lažne biološke i socijalne superiornosti. Žena se, takode i sama našla u protivrecnom položaju, podeljena izmedu istorijskih naslaga svoje pasivnosti i inferiornosti, svog, pomalo mazohistickog stava prema životu, s jedne, i aktivne, borbene komponente svoje licnosti, s druge strane. Tako je ona još razapeta izmedu dece i poziva, izmedu kuhinje i stvaralaštva. Mnogi socijolozi stoga isticu da je žena danas nezadovoljna i društvom i mužem, pa cak i porodicom. Ukoliko nije dovoljno borbena, ona beži u bolest ili apatiju. Znacajna je cinjenica da se naglo povecavaju psihosomatska oboljenja, narocito neuroza kod žena (i kod dece, jer deca obicno dele sudbinu majke) zatim polna ravnodušnost odnosno frigidnost, pa cak i socijalne devijacije - od najlakših do najtežih.
Prirodno, nezadovoljna žena (iako ona nije uzrok svog nezadovoljstva) ”stvara” nezadovoljnog muža, a to je dovoljan razlog za trajne nesporazume, pa i za razvod braka.
Sam razvod, u tom slucaju, nije uvek najveca nesreca. Najveca je nesreca ako se ceo život provede u braku bez ljubavi, zbog raznih obzira, straha od posledica ili neodlucnosti. A upravo bez ljubavi, poštovanja, razumevanja, drugarstva i topline, savremeni brak ne može da izvrši ni svoju društvenu funkciju. Ljubav je uslov njegovog nastanka, njegova osnova i njegova sadržina. Nedostatak ljubavi je kod nas jedan od najvažnijih uzroka razvoda braka. Zbog ”nepodnošljivog zajednickog života” razvodi se više od 85% brakova, zbog preljube samo oko 11%, a na ostale uzroke odlazi samo 5% razvoda. Do slicnih zakljucaka došli su socijolozi i pravnici i u drugim zemljama.
Prema tome, zadatak društva nece biti da sprecava razvode po svaku cenu, vec da obezbedi maksimalne uslove za srecan brak. Ono ce biti dužno da u ekonomskoj, stambenoj, vaspitnoj, obrazovnoj politici, kao i u svim drugim delatnostima doprinese ucvršcenju braka i porodice. Drštvo mora da razavije sistem institucija koje ce porodici pružiti sve neophodne uslove. Njegova obaveza je i da ubrza proces društvene i porodicne emancipacije žene, i da obezbedi svestranu zaštitu dece i ostarelih lica. Na tome rade sve moderne industrijske zemlje. Ako se, uprkos svemu ovome, razvodi brakova povecavaju bice to dokaz mnogo vece spremnosti ljudi, nego ranije, da se podvrgnu temeljnom lecenju. Jer, kako je rekao jedan seksolog, ljudi nisu danas bolesniji nego što su ranije bili iako u bolnicama ima mnogo više ljudi nego u prošlosti. Oni samo više odlaze kod lekara kada smatraju da im je zdravlje ugroženo.
I u buducnosti ce sigurno biti neozbiljnih postupaka, ali ce se izgradivati sistem preventivnih mera: vaspitanje i pripreme za brak i porodicu, socijalno-pedagoški rad u bracnim i porodicnim savetovalištima, zdravstveno prosvecivanje i pomaganje u planiranju porodice itd.
Sve ove mere danas se nalaze u zacetku i zbog toga je i sam razvod uzrok mnogo vecih potresa nego što bi trebalo da bude u buducnosti.
Za nezaposlenu udatu ženu (domacicu), za ženu na selu, za ženu bez kvalifikacija, za ženu koja ima decu u braku, pa i za ženu koja je pod uticajem patrijarhalnog vaspitanja, gotovo da i nema dileme. One ostaju u braku cak i kad su nesrecne. Jedino se intelektualka mnogo lakše odlucuje za razvod. Muškarac je mnogo slobodniji i mnogo se cešce odlucuje za radikalne mere cak i kad je on jedini uzrocnik bracne nesloge.
Da zakljucim o prvom licu licu razvoda braka: sa stanovišta uvažavanja ljudskog digniteta, pravo na razvod predstavlja neotudivo ”prirodno” pravo coveka. Proširenje prava na razvod predstavlja pozitivno pomeranje granice njegove slobode, njegove ljudskosti. Istovremeno, ono oznacava njegovu socijalnu, polnu i duhovnu emancipaciju. Ono oznacava i emancipaciju braka uopšte, a narocito oslobodenje žene. Sa tog stanovišta, razvod predstavlja suštinu samog braka i merilo razotudenja coveka. On nije tamna strana medalje, vec samo sredstvo o reorganizaciji bracne i porodicne grupe kada oni prestanu da budu ispunjeni ljudskošcu.

3. Razvod kao sukob prava coveka i prava društva
Drugo lice razvoda, društveno, konkretno-istorijsko lice, može se izraziti u vidu alternative: da li savremeno društvo još uvek ugrožava slobodu razvoda ili sloboda razvoda ugrožava savremeno društvo? Covek je ocigledno još uvek neslobodno bice. Granice njegove slobode su objektivno društveno determinisane. Dakle, odgovor na postavljenu dilemu mogao bi glasiti da je i sloboda razvoda društveno ugrožena, ali da je i društvo ugroženo slobodom razvoda. Zato svaki zakonodavac danas pokušava da izmiri još uvek dva oprecna interesa: slobodu licnosti i interesa društva i porodice. Drugo je pitanje da li je i u kojoj meri on u tome uspeo.
Cinjenica je, zaista, da se brakovi danas svuda u svetu mnogo brže razvode nego ranije, pre sto ili pedeset godina. Uzroke treba tražiti u promeni društva, porodice i u promeni licnosti savremenog coveka. Društvene promene obicno se vezuju za proces poznate pod nazivom industrializacija, urbanizacija, tehnološka revolucija, itd. Živimo u periodu kada se preskacu vekovi. Ubrzanje evolucije je tako, da pored svih pozitivnih posledica izaziva i snažne potrese koji se ne mogu lako otkloniti. Za poslednjih pedeset ili sto godina slika sveta se toliko izmenila da je tradicionalno seosko društvo gotovo potpuno zamenjeno višemilionskim mravinjacima, i kojima se ljudi ne bore za ekonomsku egzistenciju, vec i xa vazduh koji udišu. U tom mravinjaku covek treba ponovo da nade i sebe i društvo, ali on je još pomalo izgubljen. Savremeni svet se, pored toga, nalazi u ogromnim migracionim pokretima na relaciji selo - grad (dnevne, nedeljne, sezonske i trajne migracije) koji su se danas proširili na ceo svet. Ocigledno je da su za nemirnu ljudsku prirodu uski ne samo lokalni i regionalni okviri, vec sve više i nacionalni, državni, pa cak i interkontinentalni. Zbog toga se danas cesto naša civilizacija naziva nomadskom, a savremeni ljudi ”modernim nomadima”, ”nomadima na tockovima”.
Ovde, naravno, treba ubrojiti i duboke sadržinske i strukturalne promene savremenog sveta koje su posledica ratova, klasne borbe, revolucija, socijalizacija i humanizacija društva, ekonomskih i tehnoloških takmicenja, i slicno. Ove promene izazvale su mnogobrojna horizontalna i vertikalna strujanja i pomeranja u društvu, što je dovelo do mnogobrojnih licnih drama, padova i uspona.
Radi toga nagli porast razvoda u modernom društvu uslovljen je dramaticnim sukobima na ovom planu izmedu pojedinaca i društva, sukobom koji se sve više rešava u korist licnosti. Bilo bi logicno da se licnost smatra pobednikom, ali na žalost, to se za sada ne može reci. O cemu je rec? Rec je o tome da je ova relativna sloboda skupo placena zbog odsustva ili znatnog zakašnjenja društva da svim raspoloživim sredstvima stvori najpotrebnije uslove kako bi se covek snašao u bitno izmenjenom društvu. Društvo je gurnulo coveka u ”avanturu” progresa fantasticnih promena, a nije ga za to dovoljno opremilo. Ni ono samo nije spremno docekalo ovaj vrtoglavi ”uspon coveka”, a bilo je dužno da se bitno reorganizuje. Slikovito bi se to moglo predstaviti primerom sa plivacima i neplivacima. Brak i porodica postali su uzburkana vodena stihija u kojoj se mogu snaci samo oni koji su unapred nauceni da dobro i vešto plivaju. Medutim, urbanizovani i visokoindustrijalizovani covek ne zna da pliva; to nije naucio ni u školi, pa cak ni na kursevima. Društvo ga je bacilo u vrtlog matice i primorava ga ili da se udavi ili da sam spontano nauci da pliva. Srecom mnogi isplivaju na obalu, ali se dosta njih i udavi. Najnesretniji su oni koji celoga života ne nadu mirnu obalu; niti se udave, niti nauce da plivaju. Ipak, najmudriji su oni koji se obicno i lukavo drže podalje od iskušenja koja donose brak i porodica (njihov broj je stalno u porastu - samackih domacinstava u Jugoslaviji ima blizu 20%), ili, ako su se vec jednom ”opekli”, ne žele da ponove neuspelu avanturu.
Ovi podaci optužuju savremeno društvo. Od ovih optužbi ono jedva da može da se odbrani. Ono je i moralni i pravni dužnik prema porodici, i pred sadašnjom generacijom i pred istorijom. Društvo, kako je Dirkem govorio, predstavlja sastavni deo porodicnog života. Medutim, ono još uvek nije ni izbliza dovoljno prisutno. Ono traži isuviše velike žrtve od pojedinaca i stavlja ih pred velika iskušenja. Posledice su višestruko nepovoljne: veliki broj neuspelih i nesretnih brakova, visok procenat razvoda, velika apstinencija od stupanja u brak, itd. Neki pozitivni procesi, sem toga, dobijaju ponekad nepovoljnu i nepoželjnu sadržinu. Kao primer može poslužiti emancipacija žene. Ona je najviše izražena u oblastima gde društvena saradnja nije apsolutni preduslov, a to je oblast seksualnih sloboda. To je pomodni vid emancipacije žene, ako nije pracen ostalim oblicima oslobadanja žene. Na duhovnom i moralnom planu emancipacija se zato odvija od najnižih sadržaja ka višim vrednostima. Seksualne slobode i seksualna revolucija imaju svoje opravdanje samo ako su u srazmeri sa ostalim oblicima razotudenja coveka. Seksualna revolucija ne može biti prethodnica socijalne, vec samo njen integralni deo. ”Covecanstvom nikada nije vladala donja polovina tela” (Morus).
Prema tome, kao zakljucak o drugom licu braka, tj. njegovom društvenom licu, možemo reci da je izostala društvena prevencija, opšta društvena briga, zbog cega se sloboda braka i razvoda nalaze u izvesnom sukobu sa nepripremljenošcu društva za ove promene.
Postavlja se pitanje na kom je mestu naša zemlja po broju razvedenih brakova u Evropi i u svetu? Nalazimo se negde u sredini. Prema statistickim podacima u Jugoslaviji za 1974. godinu u 1971. Godini Jugosalvija je imala 1,1 razvod na hiljadu stanovnika. Manje razvoda od Jugoslavije imali su Francuska (0,9) Belgija (0,7) Grcka (0,4) Holandija (0,8) Portugalija (0,5) itd.
Približno isti broj razvoda 1971. Godine imali su Bugarska (1,1), Norveška (1,0), Poljska (1,1), Japan (1,0), Austrija (1,0), Novi Zeland (1,2) itd.
Veci broj razboda ima Austrija (1,3), Cehoslovacka (1,9), Danska (1,5), Madarska (2,3), DR Nemacka (1,8), SR Nemacka (1,3), SSSR (2,6), Švedska (1,7), Velika Britanija (1,5), Finska (1,5), Egipat (2,0) i SAD (3,7).
Kada je rec o Jugoslaviji valja istaci da je neposredno posle oslobodenja zapažen nagli skok broja razvedenih brakova (1939. 0,5 a 1948. 1,6) ali da je od 1955. Godine došlo do gotovo potpune stabilizacije sa 1,1 razvodom na hiljadu stanovnika.
Razlike u broju razvoda u pojedinim zemljama posledice su mnogobrojnih okolnosti kao što su ideologija, religija, zakonodavstvo, sudska praksa, nacionalni mentalitet, obicaji, tradicija i mnogi drugi cinioci. Jedino na ovaj nacin mogu se objasniti velike razlike izmedu zemalja s približno istim društvenim uredenjem i društvenim standardom. Dokazano je, na primer, da u zapadnim (pa i nekim socijalistickim zemljama) religija ima znacajnu ulogu. Katolici se, prosecno, manje razvode od protestanata i pravoslavaca, a muslimani se više razvode od hrišcana. Ideologija i zakonodavstvo, takode, igraju znacajnu ulogu: u socijalistickim zemljama broj razvoda je znatno veci nego u zapadnim (kapitalistickim) osim u SAD.
Medutim, zakonodavstvo može bitno uticati i na povecanje i na ogranicenje razvoda: u velikoj Britaniji je pre reforme bio vrlo mali broj razvoda (1959. 0,5), u SR Rumuniji pre reforme broj razvoda je bio vrlo veliki (1953. 2,0, 1959. 1,7) a posle zakonskih izmena naglo je pao (1969. 0,3, 1971. 0,5).
Prema Statistickom godišnjaku za 1974. Godinu, najveci broj razvoda je u SAP Vojvodini (na 100 zakljucenih brakova 20 se razvodi) zatim u Hrvatskoj ( na 100 brakova razvedeno 14,7) u užoj Srbiji (13,2) Sloveniji (11,7) BiH (9,2) Crnoj Gori (6,1) Makedoniji (3,9) i Kosovu (2,6). Inace, Srbija sa pokrajinama ima 13,4 razvoda na 100 zakljucenih brakova. Ocigledno je da broj razvoda zavisi od stepena opšteprivredne razvijenosti republike, odnosno pokrajine, od stepena industrijalizacije i urbanizacije, što još jednom potvrduje uzrocne veze izmedu ovih cinilaca i porasta broja razvedenih brakova. Medutim, i ovde se mogu uociti neke specificnosti. U Sloveniji, na primer, nema najviše razvoda iako je najrazvijenija republika, zbog dve poznate cinjenice: uticaj katolicke crkve je ovde veci nego u drugim republikama, a takode je i proces stabilizacije demokratske porodice ovde više odmakao, jer se društvenoj brizi za porodicu poklanja i znacajna pažnja.
S druge strane, u onim republikama, odnosno pokrajinama, koje tek sada prolaze kroz burnu fazu industrijalizacije (Srbija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina), još postoji izrazita težnja ka porastu razvoda, tako da ni sadašnji visoki procenat nisu konacni. Najzad, one republike, odnosno pokrajine, (Crna Gora, Makedonija, Kosovo) u kojima patrjarhalna porodica nije razbijena, a industrijalizacija nešto kasni, broj razvoda je najmanji. Medutim, sigurno je da njih tek ocekuje ”drama braka i porodice”. Najveci broj razvoda u Vojvodini u tesnoj je vezi ne samo sa industrijalizacijom, vec i s nekim specificnostima ovog podneblja, a posebno sa kulturom, tradicijom i obicajima.
Potpuno je sigurno da ce se u bliskoj buducnosti nastaviti proces preobražaja i društva i porodice a i same strukture licnosti. Medutim, teško je vec danas reci kako ce se ove promene odraziti na stabilnost porodice i braka. Razvod braka nece biti jedini pokazatelj krize braka, cak ako i dode do porasta razvoda u buducnosti. Naime, u sukobu patrijarhalne životne filozofije, prema kojoj je brak ”svetinja” i humanih pogleda modernog demokratskog društva, mogucno je da ce se bracni drugovi lakše odlucivati na razvod nego što to cine sada. Ali, to nece biti dokaz njihovog lakomislenog, neozbiljnog odnosa prema braku, vec verovatno rezultat bitne promene samog braka. Danas je mnogo više nesrecnih nerazvedenih brakova nego razvedenih. Neki naucnici tvrde da se za najmanje jednu trecinu brakova u Jugoslaviji može reci da uopšte nisu uspeli, a od broja neuspelih brakova razvodi se samo jedna trecina. Vrlo je znacajno pitanje da li je za društvo, za bracne drugove i za decu bolje da se ostane u nesrecnom braku ili da se taj brak razvede.

NESHVATLJIVA NEMARNOST

Postoje ponekad takva vremena koja se smatraju presudnim za opstanak jednog naroda. U srpskoj istoriji mogli bi se oznaciti Kosovski boj iz 1389. godine, Prvi i Dgugi ustanak, Prvi i Drugi svetski rat, Titova lukava politika prema Srbima, gradanski rat u bivšoj Jugoslaviji i verovatno 5. oktobar 2000. godine kada je narod svrgnuo sa vlasti poluvekovne diktatore. Sigurno ima još znacajnih datuma koje bi trebalo navesti kao prelomne u srpskoj istoriji, narocito, odlazak mladog Rastka Nemanjca u Svetu Goru, cime je skrenuo istoriju u jednom smeru koji i danas sledimo. Ali, to nije naša tema.
Znacajne su dve cinjenoce koje treba pomenuti. Prva je da se važni datumi vezuju za neke tragicne dogadaje, i drugo, srpski narod ima tu slabost da ne može uvek na vreme da prepozna znacaj tih prelomnih trenutaka, pa cesto krene pogrešnim putem sa koga nema povratka. Kao takvi datumi mogu se navesti: atentat Gavrila Principa zbog koga je 58,6% samo muške populacije nastradalo u Prvom svetskom ratu. Od toga se Srbija nikada nije oporavila. Slicno je i sa 27. martom1941.: ‘’bolje rat, nego pakt, bolje grob, nego rob’’. Pašic je kasnije rekao da je Gavrilo Princip pucao u Srbiju, a ne u princa Ferdinanda. Knez Pavle je zbog potpisivanja Trojnog pakta interniran na daleko ostrvo Mauricius i satanizovan sve do danas, a spasao bi blizu dva miliona nastradalih od Nemaca, udstaša i od Tita. Samo u ova dva dogadaja spasli bi 4 miliona mrtvih u dva svetska rata i cetiri miliona pobeglih iz Srbije zbog kobnih istorijskih zabluda.
Slicno nam se dogodilo i sa Miloševicem. Uspeo je da prevari celu naciju i da nas dovede do cetiri izgubljena rata, do pljacke, bede, katastrofe i dna pakla. I do specijalnog suda u Hagu za Srbe, navodno, za naše ratne zlocince. Miloševic je uspeo da našoj nesreci doda još neki milion izginulih, proteranih i pobeglih Srba.
Vecina gradana je svesna tragike u kojoj se našao srpski narod. Mnogi su svesni i da kao narod polako išcezavamo i da nas za 50 do 100 godina više nece biti ni u matici, a ni u dijaspori. Svakodnevno, naucnici, strucnjaci, štampa, radio i televizija iznose dokaze o našem tragicnom položaju. O tome sam i ja pisao u ‘’Politici’’ i drugim novinama ali bez uspeha. Moglo nas je biti najmanje 25 miliona, a ima nas u matici samo 6.200, zajedno sa izbeglicama i prognanim Srbima. Od 1900. godine smanjili smo se za više od 20%, a Albanci su se uvecali za 700%. Suvišno je ponavljati da cemo brzo ostati bez omladine, a za pola veka i bez naroda. Proterivace nas iz srca Šumadije, kao što su nas proterali iz Hrvatske, BiH i sa Kosova.
Najveci uzrok za naše nesrece su upravo ti kobni, kljucni pogrešni potezi naših državnika.
Sadašnja vlast uživa privilegiju da ona nije kriva za ovu kataklizmu Srba, ili bar da nije nicim doprinela da do toga dode. Mnogi su se i borili poslednjih 20-30 godina da zbace režim koji nas je u svetu unizio i satanizovao. Zato bi ova vlast morala da ima više sluha za one ponornice koje se krecu ispod površine i koje mogu jednog dana da poplave ovu zemlju.
Osnovna pokretacka snaga treba da bude pitanje: šta je u ovoj zemlji Srbiji, u ovom trenutku, najvažniji zadatak?
Miteran je u svom programu za ozdravljenje francuska nacije naveo cetiri premise: omladina, porodica, društvo, ekonomija.
Naša država postavlja takode cetiri premise: ekonomija, ekonomija, ekonomija i ekonomija, sa vrlo malo socijalnih programa, ali ne za decu, nego za socijalno ugrožene gradane. Nešto malo je ucinjeno i za decu, ali je to kap vode u okeanu.
Dakle, prvi zadatak ovog društva treba da budu deca. Ako bi postavili redosled vrednosti, on bi mogao da glasi: deca, deca, deca i opet deca. Bez njih nema nam buducnosti. Nece biti više ni ovog naroda. Netacna je tvrdnja da cemo kasnije to rešavati, kada rešimo tekuce probleme i kada budemo bogatiji. ‘’Kasnije’’ ne postoji u redu vrednosti. Potrebno je to uciniti sada i odmah. Mi smo poslednja generacija koja može spasiti srpski narod od biološke smrti. Da je Kosovo i stvarno ostalo u sastavu Srbije, vec ova deca koja se sada radaju, bila bi nacionalna manjina. Jer, vec jednu deceniju ne postoji prirodni priraštaj srpskog naroda. Ali, administartivne granice nisu nikakva smetnja da se jedan narod koji se svakih dvadeset pet godina udvostrucuje, širi i izvan nacrtanih granica. Svedoci smo šta nam cine sada na Kosovu. A sutra u Srbiji?
Neverovatna je nemarnost da mi nemamo Ministarstvo za porodicu. Nemamo ni politiku obnavljanja stanovništva. Porodica, deca, majke i ocevi su ‘’socijala’’. Na celu socijale – ekonomista. Svaka cast gospodi Matkovic kao ekonomisti i kao neumornom radniku, ali ona nema pojma o porodici. Porodica je ponižena jer je dospela na samu marginu društva. Još nije ukinut porez na stvari namenjene deci!
Još jedna zabluda: Srbija je država gadana, a ne srpskog i drugih naroda... Nije važno da li ce ovde živeti Englezi ili Kinezi, Albanci ili Bošnjaci. To je teza svetskog globalizna da je cela planeta ‘’jedno veliko selo’’. Patriotizam i globalizam nikako nisu protivnici, ali bez jednog nema ni drugog. Svaki narod, kao i svaki covek, ima pravo da se leci kada ozbiljno oboli. A deca su potrebna ovom narodu da bi se izlecio od samoubilackog kompleksa. I to mnogo dece. Samo cetvrto dete može da spase Srbe od izumiranja. U mom intervju ‘’Vecernjim novostima’’ u naslovu je sažeta ideja o našem nestajanju: ‘’jedna beba na pet baba’’.
Zato je neshvatljiva potpuna ravnodušnost naših državnika i politicara prema ovom pitanju. Ono je pitanje nad svim pitanjima. Važnijeg od njega nema. Tvrdnje da su ovi predlozi cista utopija, da para nema, da sirotinja ne može da rada toliku decu, itd., ne stoje, jer ako znamo šta hocemo onda cemo znati šta moramo. I uopšte nije sve tako crno kao što izgleda na prvi pogled. Ali, zato je potrebna državnicka mudrost i vizija koju je u mnogim stvarima imao pokojni Zoran Đindic. Osnovni zadatak društva bio bi znacajna preraspodela nacionalnog dohotka u korist radanja.
U tom smislu bio bi donet zakon o Fondu za obnavljanje stanovništva, o ‘’decjem dinaru’’, kao nacionalnoj instituciji. Fond bi sadržavao dva dela: obavezni i dobrovoljni. U obavezni: od svakog pravnog posla mali procenat za decu. U dobrovoljni: imucni gradani, humanitarne organizacije, a narocito dijaspora. Ona ima veliku moralnu odgovornost da spase maticu, jer bez matice nema ni dijaspore. Bili bi stvoreni projekti za povratak oko milion Srba sa decom i kapitalom. I za povratak starih ljudi sa kapitalom u moderne domove koje bi gradili samo za njih.
Drugi pravac bio bi osnivanje Republickog saveta za obnavljanje stanovništva na celu sa premijerom i srpskim patrijarhom. Takav predlog pre desetak godina podneo je Dobrica Cosic, dok je kratko vreme vršio dužnost predsednika Jugoslavije, ali je Savezna skupština odbila taj predlog. Savet bi kreirao politiku, a izvršni organ Vlade bilo bi Ministardtva za porodicu i za obnavljanje stanovništva.
Treci pravac je organizovanje svake godine (ili svake druge) Svesrpskog Sabora sa jednom jedinom temom: ‘’Kako spasavati Srbe od biloškog izumiranja’’. U pismu objavljenom u ‘’Politici’’ od 12. avgusta 2993. preložio sam da ovi Sabori dobiju trajni naziv ‘’ZORANOV SABOR’’, slicno Vukovom saboru. Đindicevo ime moglo bi da bude tacka vezivanja dva dela srpskog naroda. Iako je ovde satanizovan sve do tragicnog ubistva, u svetu je smatran za jednog od velikih lidera današnjice. On je metafora za reformatora, evropejca, kosmopolitu i patriotu. Njegov duh srpskog Kenedija može da zblizi dva dela srpskog naroda.
U januaru ove godine osnovano je Udruženje gradana ‘’OPSTANAK’’ za borbu protiv ‘’bele kuge’’ i za obnavljanje stanovništva. Ono je sacinilo ovaj Program akcija. U njemu ima i mnogo drugih predloga. Ono je poslalo ove predloge i Ustavnoj komisiji Srbije koja priprema novi Ustav. Predlog je poslat pre skoro dva meseca. Negde se zaturio. Predlagaci nisu ni pozvani da usmeno izlože svoje stavove. Verovatno je to odmah strpano u arhivu, ili baceno u koš.
No, i pre toga pisali smo svim uglednim liderima , politicarima, javnim medijima, Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, SANU, udruženjima, imucnim gradanima i fondacijama. I dobili smo samo dva kratka odgovra: iz kabineta gospode Nataše Micic i od Aleksandra Crkvenjakova u ime RTS. Medutim, na osnovu mojih clanaka iz ‘’Politike’’ javilo se više Srba iz rasejanja; SAD, Kanade, Južne Afrike, Australije, Novog Zelanda, Švajcarske, Holandije, itd. Oni su pokazali vece razumevanje za sudbinu Srbije od matice. Mi se ovde teško budimo od raznih droga, mnogih zabluda i iz pospanosti.
Verujem da naši lideri nisu Domanovicev ‘’Voda’’ i da ce konacno shvatiti da je vrag odneo šalu i da ovog naroda za pedeset, najkasnije za sto godina, više nece biti. To ne bi bila samo nacionalna, vec i planetarna katastrofa, jer smo mi svoju sudbinu, svojim delima i svojim genijima, utkali u sudbinu celog covecanstva.
Slobodan sam da najavim da ce uskoro izaci iz štampe moja monografija ‘’Da li ce Srbi nadživeti 21. vek’’.
Prof. dr Marko Mladenovic

PROMAŠENE KAPIJE

U XX veku Srbi su promašili mnoge kapije. Na istorijskim raskršcima izabrali bi pogrešan put. Cak i kada su herojski dobijali ratove, steceno bi gubili u miru. Samo u poslednjih desetak godina prethodnog veka promašene su cetiri kapije. Promašena je i peta, najvažnija kapija. Taj poraz je daleko najtragicniji. Zahvatila nas je „bela kuga”. Nestajemo kao ponornica, topimo se, preti nam opasnost da ostanemo bez naroda.
Dakle, XX vek ostavio nam je vrlo mršavu zaostavštinu. Gotovo nema šta da se nasledi. I još gore: NEMA KO DA NASLEDI. Bicemo narod bez potomstva. Išceznucemo kao Hazari, Inke, Maje. Nece nas biti ni u matici, ni u dijaspori.
Mi smo poslednja generacija koja može da spreci potpuni odlazak srpskog naroda sa istorijske scene. Posle nas Potop! Ali, mi nemamo ni Noja, a ni Nojevu barku, da nas preveze na drugu obalu. Neke moguce spasioce sami smo ubili, a neke anatemisali i satanizovali.
17. januara 2003. godine osnovano je Udruženje gradana “OPSTANAK” za borbu protiv “bele kuge”, u širem (ratovi, genocidi, autogenocid, itd.) i u užem smislu (pad nataliteta, princip „jedno dete”, starenje stanovništva, nestanak mladih, itd.).
Cilj Udruženja je da se preduzmu radikalne mere kako bi se bitno i hitno poboljšao natalitet, povratio milion Srba iz rasejanja, stvorio most sa dijasporom i pripremili uslovi za moralno i politicko ujedinjenje svih Srba na planeti.
Srpskom narodu su potrebna deca i pare. Jedno bez drugog ne ide. Samo radikalna preraspodela nacionalnog dohotka za podsticaj radanja i u korist dece, može nas spasiti od propasti.
Postoje dva projekta da se taj cilj ostvari.
Prvi projekt je POKRET ZA OBNAVLJANJE STANOVNIŠTVA „CETVRTO DETE”. Drugi se zove: „SRPSKA PORODICA – BELI ANĐEO”. Oba projekta se dopunjuju i predstavljaju celinu. Prvi se oslanja na državu, na ustavnu reformu, na zakone. Drugi, na solidarnost svih Srba na planeti. Autor prvog projekta je prof. dr Marko Mladenovic, drugog, Aleksandar Slijepcevic, novinar iz Vrbasa, koji je na svom projektu radio punih petnaest godina. I rezultat je izvanredan.
Pored svih drugih delatnosti, Udruženje „OPSTANAK” odlucilo je da krene u edukaciju i propagandu oba ova projekta. Pocetak je zakazan u Cacku, zahvaljujuci spremnosti lidera SPO i Nova Srbija da se ukljuce u ovaj Pokret, a kraj ce biti kada se obavi misija spasavanja srpskog naroda od biološke smrti.
Ako propustimo ovaj poslednji voz, to ce biti put bez povratka. Mi smo i onako zadnji vagon u vozu (M. Mladenovic „Otkaceni zadnji vagon”, Beograd, 2002, str. 380). Otkacice nas sa evropske i svetske kompozicije i ucicemo u tunel ciji je izlaz zazidan. Nikakvi polovicni poduhvati nas nece spasti. Aut Cesar, aut nihil! Ako ne izvršimo juriš na sve institucije društva i na sve gradane, na maticu i na dijasporu, za 25 godina bicemo nacionalna manjina, za pedeset – samo enklave u moru turbana i keceta, a za sto godina – nece nas biti ni u matici, ni u dijaspori.
Ne treba da nas zavaravaju neupuceni i zlonamerni ljudi da su ovo preterivanja, da se deca ipak radaju, da se radaju i trojke, kojima gradonacelnica odnese prigodni poklon.
Neke organizacije, nevladine i vladine, da bi sprecile odlazak mladih u “beli svet”, pokušavaju da podmite talentovane mladice jeftinim poklonima (polovnim kompjuterima) ne bi li ih podmitili da ostanu u zemlji i da se ne sele. To je samo farsa, opravdanje nesposobnosti, licne i stranacke, pa i državne, za neuspehe zbog kojih ova zemlja tone u živo blato.
Naša misija nije nacionalisticka, u pežorativnom smislu. Mi smo Evropljani i gradani sveta, ali imamo pravo da lecimo narod koji je ozbiljno oboleo. Drugi, pogotovu na Balkanu, tzv. “pobednici” iz cetiri rata, stekli su diplomu da se pred svetskom zajednicom ponose svojim patriotizmom. Samo su Srbi prinudeni da ga se stide i u svojoj zemlji.
Udruženje gradana “OPSTANAK” nikoga ne mrzi, ne bori se “protiv”, bori se “za” (svoj narod). Moramo ga zaštiti i od njega samog. Moramo ga leciti od inata, od nesloge, od deoba i seoba, od mazohizma, od Hazarskog sindroma, od samoubilackog poriva. Sve smo cinili da sami sebi dodemo glave. Drugi su to koristili pa su nas skracivali za glavu. Umesto 25, cak i 30 miliona (prema proracunima demografa), sada nas u Srbiji ima samo šest miliona i dvesta hiljada Srba. Od toga 800.000 invalida. A koliko je samo na ivici ludila, neki sa „vijetnamskim sindromom”, neki sa raspuklom dušom pa se na ulici glasno svadaju sa svojim „blizancem” u sebi? Koliko je danas više gostiju kod „dr Laze Lazarevica”?
U XX veku cetiri miliona Srba je izginulo, cetiri se odselilo ili pobeglo, a najmanje tri Srbije su ubijene u akušerskim klinikama.
To mora da stane. Srbi moraju da povrate kolektivni duh, veru u sebe i svog Boga, da se više ne tope kao kocka šecera u malo vode, da povrate svoje zagubljene ideale, svoje svece i ikone, cak i stare slovenske bogove. Srbi moraju da se „slože, množe i obože”. Potreban nam je kult duhovne velicine (kao kod Jevreja), treba nam snage da bi opstali. Postali smo ravnodušni, razocarani, sumnjicavi, svejedno nam je da li ce ovde živeti Kinezi ili Englezi, Albanci ili Bošnjaci, da li cemo ici radikalno desno ili radikalno levo.
Udruženje gradana „Opstanak” moli sve ljude dobre volje, sve ustanove i organizacije, da nam pomognu na razne nacine. Mi nemamo ni para, ni tehniku, ni prostorije. Mi smo slika ovog društva. Najvažnije organizacije srpskog naroda ova vlast je sasvim odbacila. Stranacki lideri i državnici još uvek ne uvidaju da postoji razorna „bela kuga”, koja ce nas pokositi, da postoji i Udrženje gradana „OPSTANAK”, koje treba da spreci nestanak srpskog naroda. Kada liderima ude u glavu saznanje da smo na ivici Rubikona, tada ce možda sve biti kasno. Tu, gde je bila Srbija, ostace samo razorena groblja i spomenici da smo nekada bili ovde.
Zato je misija Udruženja gradana “OSPTANAK” od istorijskog znacaja. Pomozite nam, da bi mi pomogli ovom narodu.
Pridružite nam se u svakom gradu, u svakom zaseoku. Mi cemo stizati do vas na svaki vaš poziv.
Ako bi nestali kao narod, to bi bio najveci poraz, veci od onih na Kosovu iz 1389. i 1999. godine, veci od poraza u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u nedavnom gradjanskom ratu. Istovremeno, to bi bio dokaz da smo sasvim potrošeni kao narod.
Ipak, ne sme da bude tako!
„Ja imam nadu, ja imam veliku nadu za ovaj narod” – pevaju pesnici.
Ko ne dode u boj na Kosovo....

STARI U PORODICI I DRUŠTVENA POMOC PORODICI
(Fragment iz Uvodnog referata na IV Kongresu gerontologa)

Starost bez buducnosti
Ucestvovao sam na više kongresa i naucnih skupova i uvek je zakljucak bio u vidu lamenta, a naime, kada ce ovo društvo posvetiti vecu pažnju starim ljudima? Sada sam i sam dospeo u statisticku kategoriju starih. Poput Seneke, mogao bih i ja reci da ne osecam starost na duhu, vec samo na telu. Duh mi je m lad, a telo rapidno stari po biološkim zakonima. To bi trebalo da bude nacelni zakljucak za sve stare. Nažalost, nije tako. Vecina njih ne pati samo od telesnih i zdravstvenih problema koje donosi pozno doba života vec od duševnih teškoca, jer im starost nije ispunjena istinskim ljudskim sadržajima, narocito, kada je rec o pokidanim porodicnim vezama, o zanemarivanju starih od strane porodice, ali i od strane društva.
Ovaj zakljucak trebalo bi da bude nacelne prirode i da važi i za ovo naše, sadašnje vreme, vreme apokalipse citave jedne države i citavog jednog naroda. Nažalost, stanje je neuporedivo gore od uobicajenih normativa. Dok ovo pišem, nisam siguran da ce ovog Kongresa uopšte biti, hocu li i ja biti živ, da li ce uopšte postojati medugradski saobracaj, koliko ce miliona dinara koštati prevoz i boravak u tako dalekoj Vrnjackoj Banji, itd., itd. Konacno, hoce li biti bilo kakve svrha da se raspravlja o položaju starih kada ce njihov dohodak pasti ispod pet dolara mesecno i kada ce gotovo polovina njih prositi po ulicama ili riti po kontejnerima. U koncentacionim logorima, kakava je danas naša zemlja, prvo se žrtvuju nemocni i stari, potom, deca i majke. Nedavno sam na jednom skupu izjavio da umesto kompjuterske, postajemo kontejnerska civilizacija, veliko zborište gladnih, bolesnih i duševno poremecenih.
Ovu Orvelovsku viziju bliske buducnosti možda ne bih ni izrekao da nisam, sasvim slucajno, dok sam pisao ove redove, uporedo slušao emisiju na drugom kanalu državnog radija, u kojoj je ucestvovao Vuk Bojovic, direktor Zoološkog vrta u Beogradu. Tema je: da li se neki covek dobrovoljno javlja da kao homo sapiens, kao najviši izdanak biološkog sveta, zauzme mesto u kavezu za životinje. I javilo se mnogo penzionera, pošto ce dobijati besplatno hranu i nece morati da placaju ”namet na vilajet”, tj. astronomske iznose za komunalne i sve druge troškove. I za sve ono što cini dostojnim života ljudsku vrstu, bez cega, osatje samo kavez u Zoološkom vrtu.
I još jedan primer. U Beogradu je 26. novembra 1992. godine, održano Savetovanje pod radnim nazivom ”Bez poroda nema porodice, bez roda nema naroda”. Od 150 pozvanih najuglednijih politicara i durštvenih radnika, niko se nije odazvao. Došli su samo organizatori Savetovanja (devet naucnih ustanova, od SANU do Instituta za socijalnu politiku), nekoliko naucnika, par novinara. I jedan pesnik! Ceo elaborat nosio je preteci naslov ”UPOZORENJE”, a ono se sastojalo u tome da srpskom narodu preti ubrzana demografska, tacnije biološka smrt. Vrlo brzo bice više starih nego novorodenih, a to ce biti katastrofa za stare i za sve drugr. Drugim recima, stari su ostali bez društvene zaštite, ali ce uskoro ostati i bez porodicne zaštite, jer ni njihova deca nece moci da prežive Apokalipsu.
Tadašnji predsednik Jugoslavije, poznati pisac i humanista, Dobrica Cosic, imao je dovoljno sluha za buducnost. On je predložio Saveznoj skupštini osnivanje Saveznog državnog saveta za obnavljanje stanovništva. Koliki je znacaj pridavao tom predlogu može se videti iz podatka da je u ovaj Savet predložio predsednika SRJ, srpskog patrijarha, predsednika SANU, rektora Beogradskog univerziteta i najuglednije strucnjake i naucnike. Ovaj predlog Skupština nije ni uzela u razmatranje.
To pokazuje da u ovom narodu ne postoji neka vrsta suicidnog nagona, neka vrsta Frojdovog sublimisanog kompleksa kastracije, ono što neki nazivaju ”Hzarskim sindromom”. U svemu tome, stari bi i pod sasvim normalnim uslovima, ostali društveno žrtvovana skupina i ”planetarni otpad”. Normalan covek se naježi kada samo pomisli šta je sve u ovom sumanutom gradanskom ratu žrtvovano i uništeno. I ono malo društvene akumulacije od koje bi se nekako moglo preživeti ovo naše ”Vreme zla” i ”Vreme smrti”, starima je oduzelo svaku nadu. Njih su najviše i ubijali kao da su oni jedini krivci za ljudsku tragediju i za svoj život. Još strašnije je onima kojima su pobili potomstvo, decu i unuke. Najstrašnije je što su preseljeni na ”drugu planetu”, što su išcupani iz svojih korena i kao sasušena biljka preneti na tude bunjište. Neki ce i ostati na svojoj zemlji, ali ce biti bespomocni na zgarištima svojih domova.
Ovaj rat, ova blokada, ova sveopšta narodna kataklizma, oduzeli su buducnost starim ljudima. To su ljudi bez buducnosti. I zato bi ovaj Kongres morao da se bavi ovim vremenom, ovom tragedijom, a ne nekim podacima iz srecnijih vremena ili ssrecnijih zemalja od ove naše pogurene i ponižene zemlje.
A da sve može biti mnogo lepše od ovog našeg, ispricacu jednu istinitu pricu o starima. Pre više godina, putovao sam kolima od Londona do Edinburga, upravo na Svetski kongres o ”Old People”, o starima. Negde na pola puta, tamo gde se u jezeru pojavljuje nekakvo cudovište i gde se okupljaju naivci iz celog sveta, i ja sam zastao sa suprugom i prijateljima. U tom trenutku iz suprotnog pravca dolazila je kolona od dvadesetak luksuznih autobusa. Cula se pesma iz mnogo grla i pljeskanje rukama po taktu nuzike. I kada su se autobusi zaustavili ispred motela, izjurili su , poput krda bizona, stari ljudi i jurnuli na džu-boksove i na pice. Igrali su i pevali, vikali, svadali se i smejali. Svi su licili na nevaljalu, razmaženu decurliju. Svi su oni pošli, kao i svake nedelje, na dvodnevni vikend. Niko nije bio ni nesrecan ni napušten.
Ipak se dogodila stvar koja je ukazivala da ovoa idilicna slika nema baš mnogo duše. To je ona prica kada je stara dama rekla da njenog muža, za ciju su joj smrt javili dok je igrala u bistrou, da ga stave u zamrzivac i da ona ne može da prekida zabavu!

ZBOGOM SRBIJO
ILI
SVECA KOJA DOGOREVA

U buntovnickom raspoloženju koje me vec dugo drži napisah i objavih u „Politici“ poruku „državnim“ piscima da je došao cas našeg rastanka (rubrika „Medu nama“, 16.april 2003.) pod naslovom: „KAKO SAM SE „RAZVEO“ OD UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA“.
Na pomolu je još jedan razvod. Ovoga puta sa Srbijom. Istina, sa njom se ne mogu razvesti, ali je mogu napustiti. To ne bi bilo cudno, jer je vec oko cetiri miliona Srba pobeglo iz zemlje u druge države i na druge kontinente, a druga cetiri miliona preselilo se u ratovima u „Nebesku Srbiju“. Još tri Srbije nestale su u akušerskim klinikama. I umesto najmanje 25 miliona, ima nas samo 6.200.000 Srba, zajedno sa izbeglicama i proteranim Srbima. Od 1.900. g. smanjili smo se za više od 20%, a Albanci se uvecali za 700%.
Moj rastanak sa Srbijom je drugaciji. Ja nigde ne idem. Ja ostajem ovde do mog konacnog bliskog kraja. Ali, ona je mene ostavila. Rec je o tome da je srpski narod vec gotovo mrtav narod, a da to ne zna, ili bar to ne znaju njegovi lideri. Zato to nije razvod. Nas ce samo smrt da rastavi. Moja ili njena. I sada tek pocinje prava prica.
Trideset godina ukazivao sam da ce srpski narod biološki izumreti ako se nešto hitno ne preduzme. O tome sam napisao preko stotinu clanaka. Prvi moj prakticni pokušaj dogodio se 17.I. 2003. godine kada sam osnovao Udruženje gradana „OPSTANAK“ za borbu protiv „bele kuge“ i za obnavljanje stanovništva. Mislio sam da sam pronašao Ameriku i da ce svi potrcati za mnom kao za Hristom i da ce slediti moje ucenje. Ocekivao sam da ce se svi politicari osetiti pozvanim i odgovornim da se suprotstave nemani „bele kuge“ koja je zahvatila celu Srbiju.
Prošlo je skoro godinu dana od osnivanja Udruženja. Na kraju godine svodim racune i pokušavam da utvrdim gde smo i da li je neko pošao za nama u ovoj biblijskoj misiji Potopa i Noja. Ali, dogodile su se neverovatne stvari. Narod je poceo pomalo da se osvešcuje, politicarima to još nije ušlo ni u mali mozak. Dok im ude u veliki, Srbije više nece biti. Najbolji primer je Skupština Srbije. Kao da gledam „bal vampira“ koji se medusobno dave zbog „trica i kucina“ i niko od njih ni jednom recju nije rekao da srpski narod biološki umire, da cemo za dvadeset godina ostati bez potomstva, da cemo biti narod staraca, najpre nacionalna manjina u svojoj zemlji, a za 50 godina – samo enklave, kao sada na Kosovu. Za 100 godina nece nas biti ni u matici ni u dijaspori.
U svim dnevnim i nedeljnim listovima daju se stravicne slike opustošene zemlje, praznih sela, bez dece, bez škola, bez babica i naravno i bez majki. U nekim selima po deset godina ne rodi se nijedna beba, u nekima nikog više nema, svi su pobegli. U gradovima još ima sveta, ali je on sve stariji. U nekim gradovima prosek je 50 godina. Ni ovde nema dece. Svake godine se zatvara po neka osnovna škola. Svake godine nestaje po jedan grad od 30.000 stanovnika.
Navodim samo tri licna primera. Moj deda po majci, iz Šumadije, Gornje Vrbave, Đura Vrbavac, profesor, pesnik, imao je trinaestoro dece i sve ih je isškolovao. Sada cela Gornja Vrbava ima samo 4 daka. Moj deda po ocu potice iz Levca, selo Ratkovic, kod Rekovca. Pre par dana pisalo je u „Politici“ da je Levac pust i da uskoro tamo nikog nece biti. I konacno, Kosovo! Moji dalji preci poticu sa Kosova, iz Vucitrna. Tamo su im i grobove preorali. A šta je sa Srbima iz Htvatske, Bosne i Hercegovine? I na koncu, iz Crne Gore!
Narod ne umire kada nema više nikoga, vec kada ostane bez potomstva. A i to malo našeg preostalog potomstva pakuje kofere. Centar za brigu o deci pokušao je da podmiti najpametniju decu. Dali su im po jedan racunar. Cak je i Boža Đelic dao jedan od svoje plate.
Sve je to komedija. Srpski narod treba hitno da se leci od tri bolesti: od vekovnog genocida drugih nad njim, od sopstevog samoubilackog nagona i od ekstremnog feminizma. Ne više ratova, ne više nepotrebnih medusobnih obracuna i suludih ratova protiv celog sveta, i ne više seksualne revolucije. Na redu je BIOLOŠKA REVOLUCIJA. Ako to ne shvatimo, vrlo brzo cemo otici na dubrište istorije. Moj projekt zove se CETVRTO DETE. Više nije dovoljno ni trece. Potrebna je velika preraspodela nacionalnog dohotka u korist radanja. „Decji dinar“ treba da postane nacionalna institucija. Potrebne su i mnoge druge reforme koje sadrži moj Projekt (Fond za obnavaljanje stanivništva, Ministarstvo za porodicu, Državni savet za obnavljanje stanovništa, Svesrpski sabor matice i dijaspore, itd).
No, ovo je prica koju danas i vrapci cvrkucu. Ovde cu ispricati jednu drugu pricu., pricu o Udruženju „Opstanak“. Naime, da bi jedno takvo udruženje moglo da radi potrebno je da ima prostorije, opremu, ljude i pare, mora imati sponzora.
Ništa od toga nemamo. Mi smo pastorcad. Nijedna partija, ni leva, ni desna, ni na vlasti, ni u opoziciji, nimalo se ne uzbuduje zbog naših apela, molbi, pretnji, predloga. Kao da ne postojimo. Javili su se samo poneki osvešceni Srbi iz dijaspore i ponudili pomoc Udruženju da krene u ofanzivu protiv defetizma, ravnodušnosti i globalisticke postavke da nije važan narod, vec gradanin. I to je otužna, zagorela prica. Mi smo veci mondijalisti od SAD koje pod firmom borbe za novi svetski poredak pretvaraju male narode na šahovskoj tabli bilo u pione, bilo u konje, ili topove. Jedino su kralj i kraljica samo za njih rezervisani. Možda im i konj, ili top, ne bi bili tako tudi?
Evo, vec skoro godinu dana pokušavam da ubedim lidere da Udruženje ne može opstati samo od svežeg vazduha koji udiše. Napisao sam stotinu pisama politicarima, biznismenima. I niko mi nije odgovorio. Samo mi je jedan napisao da se divi mojim naporima, ali da za takve glupsti nema para. Mnogo pisama napisao sam i uglednim Srbima u dijaspori.
Veliku nadu Udruženju dao je covek koji ima desetoro dece. On je Srbin iz dijaspore, jedan od najbogatijih Srba. U avionu, kada je dolazio u Srbiju, procitao je moj clanak iz „Politike“ o odumiranju srpskog naroda. I nekako me telefonom pronašao. On je tri puta dolazio, najpre obecavao mnogo, pa malo (samo za zakup jedne prostorije u „Beogrdanki“) i konacno, kada smo dobili tu prostoriju i kada je trebalo da je on plati, platio sam ja od svoje i ženine penzije, grdne pare za jednog umirovljenog profesora i jednu obicnu penzionerku. Juce je stigao racun od Uprave „Beogradanke“ da platimo još i troškove za održavanje prostorije. Sutra treba da platim kiriju za decembar od svoje penzije. Mesecno ukupno najmanje 600 evra.
Pitam sve politicare, sve bogataše (ukljucujuci i ratne), odakle da platim? Zar sam ja jedini pozvan da od svoje penzije spasavam srpski narod od biološke smrti? A zaista nudim ovom narodu spasonosne planove, vrlo jasne i vrlo izvoddljive. Zato mi je potrebna pomoc. I meni i Udruženju.
Pre izvesnog vremena pojavio sa još jedan prorok, inokosni spasilac Srba. To je moj zemljak (na neki nacin), covek sa Kosova koga su kao dete Šiptari oteli i dobili od njegovog oce 400 dukata u zlatu kao otkup. To je bilo za vreme II svetskog rata. A posle ih je Tito proterao sa Kosova kada su se vratili iz izbeglištva. I porodica se najpre obrela u mojoj rodnoj Jagodini. Sada taj moj poznanik Aleksandar Slijepcevic, živi u Vrbasu, novinar je, vec petnaest godina radi na projektu spasavanja srpskog naroda. Predložio je osnivanje Fondacije „SRPSKA PORODICA – BELI ANĐEO“ sa sedištem u Sremskim Karlovcima i sa vrlo suptilno zamišljenim ogranima Fondacije. Doveo je svoje ideje do savršenstva. Njegov i moj projekt uopšte se ne iskljucuju, neverovatno se dopunjuju. Ja se oslanjam više na državu, a on, selektivno, na narod (srpski) na celoj planeti.
Ni on nema para da se nametne ovim narcisoidnim liderima, pogotovu, politickom vrhu, cak ni duhovnom, Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
Kada bi moj i njegov projekt bili prihvaceni tvrdim da bi to bila velika šansa za srpski njarod.
Ali, nemamo šanse. Da prozori u „Beogrdanki“ nisu neprobojni, mogli bi obojica da skocimo sa XVII sprata i da budemo prvi apostoli koji su zrtvovali svoj život za spas Srba.
Na kraju, pitan Vas, gospodine Dušane Vasiljevicu, Vas, oca desetoto dece, najbogatijeg Srbina, nastanjenog u Keptaunu, u Namibijii, Vas, koji posedujete 100.000 hektara zemlje, Vas, koji ste pravnik, bili ste i advokat u Australiji, Vi morate znati da je obecanje, da je data rec, zakon za casne ljude. Zato Vas pitam: zašto ste pobegli? I još Vas pitam: kako cu da preživim ovu bruku kad me izbace zbog neplacanja kirije i kad me tuže za naplatu osnovnog duga i kamtate. U ovom našem novom kapitalistickom društvu nema milosti za humanitarne podvige. Takvu odluku doneo je i Ustavni sud: nema privilegija ni za koga. Jedan stan sam vec prodao zbog slicnih duhovnih avantura. Sada mi ostaje samo Staracki dom! Daleko je Afrika!
Na žalost, ima i takvih clanova uprave Udruženja „Opstanak“koji su od srpske muke napravili veliki licni biznis i licnu promociju dok sam ja placao racune i pisao stotine pisama o svom trosku i slao ih u svet.
Zato Srbiju više necu da spašavam, od nje sam digao ruke. Ostaje mi još samo da objavim povecu studiju o nestanku Srba.“Zbogom Srbijo (Sveca koja dogoreva)“ I zato, zbogom Srbijo! Ti si sveca koja dogoreva.
Dok ne odem u „Nebesku Srbiju“ napisacu i roman pod nazivom „Besomucni, ludi, zgranuti“ (prema Srpskom gradanskom Zakoniku iz 1844. to su bila lica nad kojima je uspostavljano starateljstvo). Danas se više ne zna ko je ko i koga sve treba staviti pod starateljstvo.

Prof. dr Marko Mladenovic

Prof. dr Marko Mladenovic

SAMOUBISTVO SRPSKOG NARODA IZ NEHATA

Pre nekoliko godina imao sam buran razgovor sa Njegovom svetošcu patrijarhom Pavlom. Povod je bio ubrzano opadanje nataliteta u Srbiji. Patrijarha sam molio da crkva podigne svoj glas i da pozove vernike da radaju decu. On mi je objasnio da je u svojoj Božicnoj poslanici uputio takav apel, ali ga je napao ženski lobi: feministkinje, ženski parlament, žene u crnom. Zbog toga ne želi da se sa njima više sukobljava. Tada mu neoprzno rekoh: «Vaša svetosti, Vi niste ženski, vec srpski patrijarh». I to je bio kraj našeg razgovora.
Kasnije su i Sveti sinod i patrijarh Pavle, uprkos protestima nekih žena, neprekidno pozivali vernike da radaju decu: «Radajte se i bice vam bolje». «Opstanak», Udruženje za borbu protiv «bele kuge», na cijem sam celu, u dva maha dobilo je blagoslov patrijarha Pavla i Svetog sinoda.
Sukob izmedu «ženskog» i «decjeg» lobija rasplamsao se poslednjih meseci. Povod je bio Nacrt zakona o obnavljanju stanovnistva i o zaštiti dece, kojeg je Udruženje «Opstanak» stavilo na uvid javnosti i na razmatranje Skupštini Srbije. Reakcije nekih krugova i pojedinaca bile su žestoke. Kritike su tražile dlaku u jajetu. Nacrt ima globalni pristup rešenju demografske krize u Srbiji, a kriticari su se bavili sitnicama. Verovatno njihovi pogledi nisu dosezali do vrha gradevine, pa su se zaustavili u podrumu, iako gradevina ima nekoliko spratova: fond «decji dinar», porodiljski i decji dodatak, zakonski prekid trudnoce, lecenje steriliteta, ukidanje poreza na decje artikle, smanjenje radnog staža za žene, porez na neženje i na bracne parove bez dece, više društvenih mera za podsticanje radanja, plate za majke sa cetvoro i više dece, politika vracanja selu i obnavaljanje opustele srpske zemlje, oblici pomoci dijaspore, posebno preko Fondacije «Srpska porodica – Beli andeo», osnivanje Ministarstva za porodicu, Saveta za obnavljanje stanovništva i Svesrpskog sabora matice i dijaspore, tzv. «Velike skupštine». I niza drugih mera. Dakle, iako Nacrt zakona ima 37 clanova, iako je dovoljno promišljen i realan, uglavnom su napadnute samo dve odredbe koje nemaju presudan znacaj za poboljšanje nataliteta. To su odredbe o sada vec cuvenom «becarskom « porezu (porezu na neženje i na brakove bez dece) i o legalnom abortusu. To je taj ženski lobi koji se plaši da ce biti ugrožena njihova prava.
Rec je o sukobu «prava žene» i «prava deteta». Istaknute feministkinje nastoje svim sredstvima da se nametnu društvu sa idejom da je ovo vek emancipacije žene, da je žena najugroženija, a da je prema Ustavu u svemu ravna muškarcu. U tom smislu donete su i neke rezolucije, osnovan je pri Skupštini Srbije i poseban forum o ravnopravnosti polova. U novom Porodicnom zakonu žena može da istera muža iz njegovog stana pod optužbom da je on zlostavlja.
Sudar muškog i ženskog društva postaje planetarna pojava. Žene sanjaju o nekom novom matrijarhatu, a muškarci («ti priglupi, dlakavi mužjaci») su sve više uplašeni i beže od slobodnih i emancipovanih žena, koje na kraju ostaju same, sterilne i ogorcene. Pored ostalog zato se porodica raspada, brak postaje luksuz, a deca teret.
Andre Žid je rekao da su stari Rimljani bili ravnodušni kada su im imperatori ukidali gradanska prava i demokratiju, ali su se ogorceno pobunili kada su dirnuli u njihove poroke. Bilo je pokušaja da se naredi ženama da radaju decu (Oktavijan Avgust). Njega je žena, Lavinija, otrovala, cerka i unuka prognane kao nimfomanke, javili su se i Agripina i Mesalina kao klasican primer vrhunca erotskog uživanja, itd.
Vrhunac svakog istorijskog ciklusa oznacen je visokim dometom emacipacije žene. I to je kraj ciklusa. Žena prestaje da rada. Dolaze novi mladi narodi sa mnogo dece i sa biološkom podelom uloga muškarca i žene. Pocetak svakog ciklusa pociva na strogoj podeli uloga: «ženi pripada domacinstvo, mužu covecanstvo». Na vrhu istorijskog ciklusa dolazi do velike zabune i mešanja uloga, žena istrcava na scenu sa paketom svojih zahteva. Tu ne spada obavezzno radanje dece. Ali, najvažnije je njeno pravo na abortus. U ime ženskog principa, decje pitanje je skinuto sa dnevnog reda.
Istorija se neprekidno ponavlja. I srpski narod je bio ravnodušan kada su mu Tito i Miloševic ukinuli demokratska prava, ali su spremni da lincuju onog ko dira u njihove bracne i seksualne slobode. Seksualna revolucija iz 20. veka kod nas još nije završena. Ona ima apsolutnu prednost nad biološkom revolucijom. Zato jedna ministarka kaže da je stanje nataliteta kod nas zaista katastrofalno, ali da niko, prema Ustavu, nije ovlašcen da ogranicava ili ukida pravo žene na abortus.
Ministarka se poziva na ustavnu odredbu od pre 30 godina: «Pravo je coveka da slobodno odlucuje o radanju dece» Ona svodi ovo pravo coveka na «pravo žene». Znaci, samo je žena covek, a muškarac nije ništa. A kod zaceca ucestvuju i žena i muškarac. Recimo da se muž ne slaže da žena po ko zna koji put abortira, on voli decu, da li je
on Ustavom zašticen? Jedno od osnovnih nacela svih demokratskih društava, pa i našeg, jeste ravnopravnost muškarca i žene. Ovde je, dakle, ukinuto pravo muškarca. On ce biti žrtva kasnije moguce ženine neplodnosti. U Srbiji je registrovano 400 hiljada molbi za lecenje steriliteta. Kažu da ima još toliko onih koji su digli ruke, jer su se kasno setili da je dete najveca sreca za svaki bracni par. I to ne samo jedno dete, kao domaci ukras, kao kucna ikebana. «Jedinac» je po pravilu poseban problem i porodice i društva.
U svim tim sudarima ženskih i muških prava deca su ostala u dubokoj «ilegali». Sve se, uglavnom, svodi na ocajanje da nam se deca ne radaju, da se ubrzano smanjujemo kao narod , da cemo u doglednoj buducnosti postati nacionalna manjina u Srbiji, a da cemo za najkasnije sto godina nestati kao narod.
Umereni i ekstremni feminizam je vladajuca doktrina kod nas. «Decje pitanje» ostavljeno je za neka buduca bolja vremena «kada budemo bogati» (Predrag Markovic, predsednik Skupštine Srbije). Tada, na žalost, Srba više nece biti.
Isto tako, ekstremni globalizam ima znatnu prednost nad patriotizmom, bar u vrhovima nekih proevropskih, demokratskih stranaka. «Gradanin» sahranjuje u sebi bivšeg patriotu. Pošto cela planeta postaje «veliko selo», medunarodna zajednica ne poznaje naciju, vec gradanina. To su «šarene laže» namenjene nedoucenim politicarima poslušnih i malih naroda.
Postoje cetiri «vecne» institucije svakog ljudskog društva. To su: Bog, nacija, porodica i (privatna) svojina. Komunisti su hteli da uklone sva ova cetiri stožera ljudske civilizacije. Globalizam teži da razori bar tri od ova cetiri simbola. Narocito se okomio na narode «u tranziciji» nudeci im asimilaciju u «slobodno društvo», tj. u vodece svetske nacije. Treba se odreci svog nacionalnog suvereniteta u korist novog svetskog poretka. Nacija, dakle, treba da bude žrtvovana u korist «gradanina». Postavlja se pitanje: dokle? Ako nacionalne i verske manjine po ovom konceptu treba da sacuvaju sva prava, kao da žive u svojoj državi, zašto bi vecina morala da se žrtvuje po cenu svog nestanka. Pogotovu, ako su neke etnicke i verske grupe iz te manjine agresivne i osvajacki raspoložene i ako žele da biološki pregaze vecinu. Na ovo nas opominje Kosovo.
Da bi izašao iz demografske krize, srpskom narodu je potrebno cak «cetvrto dete», a sada nema ni jedno celo dete na jedan bracni par. Srbi postaju jedan od najstarijih naroda na planeti. Svake godine rada se 25% manje dece nego što je neophodno za prostu (ne proširenu) reprodukciju. Od 161. opštine u Srbiji (bez Kosova) u 131. stanovništvo se nalazi u dubokoj i najdubljoj demografskoj starosti (prosek preko 41. odnosno 51. godine). Na Kosovu je prosek 27. godina.
Naselja do 500 stanovnika smanjila su se za 90%, do 1.000 – za 80%, do 5.000 – za 63%. Dakle, ostajemo bez sela i seljaka. Otpocelo je brojcano smanjivanje i gradova. Svake godine nestaje jedan grad od 30.000 stanovnika, a na Kosovu se rodi grad od 35.000 stanovnika. Svake godine zatvaraju se škole po selima, odelenja u srednjim školama po gradovima. Pusta zemlja je ukleta zemlja. Srbi ce uskoro postati nacionalna manjina u Srbiji. I tada ce nam Bog biti krivac za našu sudbinu.
Kod Srba je najizraženiji samoubilacki sindrom. Nikada nismo na vreme sprecavali nesrece. Olako smo držali da do toga nece doci. Ili smo glupo ginuli u «herojskim» ratovima da bi nam se svet divio. Zato smo samo u dvadesetom veku ostavili cetiri miliona izginulog naroda, cetiri miliona je pobeglo u svet, a tri Srbije pobili smo u akušerskim klinikama u ime seksualnih sloboda i feminizacije društva. Promašili smo gotovo sve kapije u 20. veku. Dobijene ratove gubili smo u miru, a izgubljene ratove proglašavali smo pobednickim. Uvek smo radili u korist svoje štete. Ceo jedan vek smo neozbiljno posmatrali šta se dogada na Kosovu. Služili smo poltronski tudinske i naše diktatore.
Prof. Milan Vojnovic izneo je tvrdnju da smo mogli imati 27 miliona Srba, a ima nas danas u matici samo nešto više od šest miliona. A bar jedna cetvrtina Srba u matici sanja da se spašava sa Nojeve barke koja tone zbog gluposti naših lidera i politicara. Neki ce doplivati do neke Amerike, neki avionima na Kipar i na Devicanska ostrva sa cupovima zlata, a ostace samo nešto dece, mnogo starih, bolesnih i ludih. Ostajemo bez mladih, uskoro cemo ostati i bez naroda.
Poslanik Lejla Ruždic rekla je da nije nikakva tragedija ako srpski narod izumre. Docice mladi i jaci. Još je rekla da niko nema pravo da zabranjuje ženi abortus. Ona je predsednica skupštinskog foruma o ravnopravnosti žene i muškarca, a potom naknadno, i «zaštite dece». Kasno su se setili dece. U njenim recima najlepše se odražava vladajuca filozofija feminizma.
Sve ove ideje su naopake, samoubilacke, naravno ako ih zastupaju Srbi. Drugim narodima, posebno nekim susedima, one su dobrodošle, jer olakšavaju njihovo prodiranje u opustela srpska sela i ispražnjenu srpsku zemlju.
Povodom žestokog otpora našem predlogu da se hitno poboljša populaciona politika, treba prvo raspraviti dilemu, koja se zlonamerno protura, a naime, da li je insistiranje na spasavanju srpskog naroda od biološke smrti samo izraz povampirenog nacionalizma i šovinizma, ili humani pokušaj lecenja obolelog naroda, sklonog samoubistvu.
Ako poslanicima i ministrima nije reakcionarno da traže da im se plate enormno povecaju, zašto bi bilo reakcionarno da se poveca ulaganje u decu! To je uslov opstanka ovog naroda. Sutra ce vec biti kasno. I opet ce nam Bog biti kriv što smo promašili i poslednju kapiju koja bi nas odvela do obecane zemlje spasa.
Isto tako, bice nam davo kriv što smo ostali bez dece jer se nismo usudili da osporimo apsolutno pravo žene na abortus, pošto je to reakcionarno i protivno ustavnim slobodama? Kamo sreca da jesmo, jer je otkrice ultra-zvuka pokazalo da je taj embrion živo ljudsko bice i da je njegovo masovno ubijanje najveci genocid savremene civilizacije. Još sramnije je što je to postao vrlo unosan biznis. Kozmeticka industrija cveta od utrobnog cedomorstva. Ogromni kontejneri u SAD prikupljaju ovu ljudsku materiju da bi žene mazale svoje lice svojom nerodenom decom. Zato su danas u svetu sve cešce zabrane (ili ogranicenja) abortusa.
I konacno, da li je predlaganje uvodenja «becarskog poreza» napad na slobodu i prava gradana, ili je to jedna od mera socijalne politike? U raznim oblicima, taj porez postoji u vecini zemalja sveta. Imucni ljudi, samci, ili (van)bracni partneri bez poroda, moraju dati svoj doprinos sirotinji da može bar ona da rada decu. Lažna je tvrdnja da mi nemamo imucne gradane. Pogledajte samo koliko imamo automobila, umesto dece! A tek koliko vikendica i vila? Gastarbajteri grade dvorce po selima, a zaboravili su na decu.
Takvi treba da placaju «becarski porez», a oni mucenici bez krova nad glavom, a cesto i bez hleba, imaju pravo da postave ultimatum društvu da im pomogne iz fonda «Decji dinar», pa cak i da podignu «ustanak za opstanak». Nužna je hitna preraspodela nacionalnog dohotka u korist radanja, u korist dece i omladine.
Potpuno je netacan prigovor da ni jedna Švedska ne bi mogla da izdrži porez «Decji dinar». To gotovo uopšte ne bi utcalo na budžet gradana, jer se samo vrlo mali procenat izdvaja od svakog pravnog posla. Osim toga, tu je i Fondacija dijaspore «Srpska porodica – Beli andeo» koja godišnje može da ubere i do dve-tri milijarde dolara.
I ovde ce nas Slovenci preteci. Spremaju se da uvedu tzv. «becarski porez». I ne samo to, vec i druge mere. I njima preti nestanak. Ali, oni mogu dovoditi i asimilovati druge bliske narode, a Srbi su, obrnuto, predmet asimilacije nekih suseda. Slovvenci su nedavno tražili od Udruženja «Opstanak» »Nacrt zakona o obnavljanju stanovništva i o zaštiti dece». Oni hoce što više dece. Ako smo mi glupi, oni sigurno nisu. I Hrvati su zainteresovani za reforme koje predlažemo. Samo smo mi, tvorci Nacrta, u Srbiji satanizovani. Pisac ovog priloga dobija cak i preteca pisma puna uvreda i netacnih odvrtnih optužbi. Jedan snajperista, zaklonjen iza imena «Slobodan», pocastio je ovog autora recima iz arsenala izopacaenog uma, ali sa vrlo smišljenim ciljem.
Prve proroke raspinju na krstu. Obožavanje dolazi tek kada bude kasno. Dogodice nam se opet Kosovo.
Više puta sam rekao da je ovo biblijski trenutak za Srbiju. Naša Nojeva barka (bez Noja) ne sme da potone!

Prof. dr Marko Mladenovic

P.S.
U Vašem listu o svom trošku objavicu ceo tekst nacrta Zakona o obnavljanju stanovništva i zaštiti dece.
Neka narod sazna koliko ga obmanjuju antisrski i drugi lobisti i kako jedan penzioner od svoje bedne uštedevine cini ono što nece oni koji to moraju.
Šaljem Vam i knjigu «SRBIJA – SVECA KOJA DOGOREVA», prvi tom, za koju je receno da ce možda biti najvažniji dokument o poslednjoj propuštenoj šansi srpskog naroda u 21. veku. Ovo je drugo, bitno preradeno izdanje.
KNjIGA BI MOGLA BITI SJAJAN FELjTON za «Politiku».

MARKO MLADENOVIC

PRICA O MENI, SRBIJI I VEŠTICAMA

Verovao sam da sam ugledan i castan covek. Možda je tako i bilo sve dok nisam postao predsednik Udruženja »Opstanak«, ciji je zadatak da se bori protiv »bele kuge« i protiv ubrzanog nestajanja srpskog naroda. Izgleda da se tada nešto prelomilo u meni, ili u ljudima. Mnogi nisu poverovali da Srbima preti Potop. Kako bi mogao nestati besmrtni narod? Pesimisti, naprotiv, nisu poverovali u moje price da još ima nade da se on spase. Treci su hteli što pre da ga ubiju. Cak su položili i zakletvu pred jednom vešticom da ce ubrzati njegovu smrt. Kada se to jednom dogodi, sve svetske i naše globalne džukele i barabe dace mu opelo i igrace kolo na njegovom grobu.
Najpre su zaista nekoliko puta pokušali i mene da ubiju. Uvek na isti nacin. Neko me gurne u gužvi kada silazim niz stepenice i uvek polomim jedno, ili cak dva rebra. Prvo guranje bilo je odmah po završetku Osnivacke skupštine Udruženja u »Žutoj kuci«. Tada povredih i rebra i nogu. Posle sam bio oprezan, pa sam podmetao junacke grudi kada sam padao, a noge sam štedeo. I glavu, a narocito ono što je u glavi. Ali ne i rebra!
Izgleda da sam oznacen u nekim vrhunskim tajnim službama svetskih sila kao važna smetnja u njihovim planovima o uništenju Srba kao naroda, koji nije sposoban da se prilagodi novom amerikanizovanom svetu. Neki moji prijatelji, a posebno Toma, objasnili su mi da sam uleteo u parapsihološki rat koji se vodi na planeti zarad dominacije svetom. Vrhunski strucnjaci mogu da izazovu veštacki »cunami« i da poplave bilo koji deo sveta. Oni su spremni da izazovu i Treci svetski rat. Iz velike daljine upravljaju postupcima svakog naroda i znacajnih pojedinaca. Mene su naucnom metodom izvukli iz bubnja kao prepoznatljivog neprijatelja samo zato što pokušavam da sprecim smrt srpskog naroda. Oni vec godinama sve cine da ga unište podmecuci verske i plemenske ratove, svetske ratne igre nad Srbijom bombama i tomahavkama, deobe, seobe, svade i krade, masovne infekcije, bolesti, sidu, zaraze, ubistva, glad i bedu. Oni veštacki stvaraju javno mnenje i lobie unutar samog srpskog naroda protiv srpskog naroda.
Sada mi je tek jasno zašto se ceo svet smeje našim glupostima, kojima nema kraja: Srbija, Kosovo, Montenegro, Vojvodina – cetiri posebne države! Stvoricemo i vlašku, i cigansku, i muslimansku, i satanisticku državu unutar Srbije. Tražice svoju državu masoni, rotari, templari i gangsteri. Hranicemo se gloginjama dok svi ne pocrkamo od gladi, namerno odbaceni od sveta. I time ce biti ostvaren cilj parapsihološkog rata protiv ovog otkacenog naroda. Zar i same tri skupštine ne lice na marionetska pozorišta, a poslanici na klonirane ljude koji izgovaraju reci parapsihologa iz tajne službe svetskog cirkusa.
Uverio sam se da me mnogi prijatelji uvek zaobilaze kada treba da se susretnemo. Postalo mi je jasno da me vešto izbegavaju. Narocito ugledni i važni ljudi, ministri, politicari i novinari. Cak i važne barabe! Dodem ja tako kod ministra rada (ili mu napišem pismo). Ništa. Pošaljem delegaciju studenata iz »Žute kuce« da ugovore moje pregovore sa Borisom Tadicem.
Nisam imao srece, jer nisam vaterpolista, ni košarkaš. Važan prvi birokrata pošalje me kod Dragana Đilasa, jer je on moj nivo, a ne predesednik Srbije. Odem i tamo. Kad tamo, ni u kancelariju nece da me prime. Neka važna šica, moja bivša studentkinja nadmeno razgovara sa mnom u hodniku kao kroz rešetke na vratima zatvora. Napišem opet pismo. Pošaljem Đilasu moju knjigu »Srbija – sveca koja dogoreva«. Ni traga ni glasa od Đilasa, a svakoga dana vidam ga na ekranu, kao da se preselio na Nacionalnu televiziju. On je i inace važna nacionalna institucija i perspektivna licnost. Zato ne razumem zašto se strašno štrecnem kada cujem njegovo prezime.
Ni Gradonacelnik nije nadležan za mene. Uputio me je na svoje niže arhivdke službenike.
Kod ministra zdravlja ne smem ni da idem. Javih se jednom telefonom, a neka sekretarica, kad mi cu glas i moje ime, tresnu slušalicu da se ne bi ošugala od moje licnosti. I tako je svuda gde proturm svoj veliki ružni grcki nos.
Najgore je kod javnih medija. Tu je pravi masakr. Svi ti mediji mogu se podeliti u tri grupe. U prvu spadaju oni koje sam više puta molio da me puste na ekran, ili bar u rubriku »Pogledi« u »Politici«, na 6. strani. Kod njih uopšte ne igram. U drugu, oni sa kojima se izgrlim i izljubim, oni koji me mole da dodem, a onda - nikad ne objave moj briljantan intervju. U trecu spadaju oni koji objave moje mudre poruke, ali ih tako iskasape da to više ne lice na mene, vec na rezance. Ljudi se krste od cuda ko me pusti na televiziju ili u novine. Urednici se pravdaju da sam mator i ružan i da mogu da se kod njih slikam samo u obradi, podmladen i ulepšan. A što sam mnogo pametan – to oni ne cene nimalo.
Postoji i cetvrti lobi kod koga nemam prolaza. To su mocni srbijanski Montenegrini. Kad jednom od njih stanem na žulj, skoci na noge cela srpska ponosna Crna Gora Vasojevica, Pipera, Kuca.... Od Vukotica krene glas do Vasovica, pa do Vukelica, pa do Đakovica, Draškovica, Vucetica, pa do Beckovica... I sve to stigne do Đilasa, cak i do Njegoša. Ali, i do Tadica!
Jedino mi se dive oni koje sam najviše napadao kao svoje ljute ideološke protivnike, one radikalno levo i one radikalno desno. Oni, koje sam obožavao, pisao vatrene knjige, optuživao Koštunicu da je disident i »krtica«, pljuju me, pišu optužbe protiv mene, cak i traže da me društvo moralno lincuje, traže lustraciju. Na jednom takvom zahtevu bilo je cak jedanaest potpisnika, mojih mladih kolega iz moje slavne Žute kuce.
Pojavio se slucajno i jedan davo, posle mnogo godina, kao duh iz boce. To je moj bivši sluga pokorni, po zanimanju nedostojni asistent, da mi zaprži corbu do kraja. On me je optužio što ja njemu nisam napisao udžbenik da bi postao poznati naucnik i što ga nisam podržao u nadmetanju na konkursu sa bivšim rektorom! Pitam se: dokle doseže ljudsko ništavilo? Znam da ce i on mnogo zla da mi ucini! Neumorni laskavac i mucavac kao veliki mrzitelj! On mi nikada nije oprostio nijedan moj uspeh. Sada ce da trijumfuje!
I konacno sam saznao koliko sam bedan, jadan, pokvaren, zao, ništavan, bezvredan, tek iz pisma koje sam dobio putem interneta. Ali, to pismo nije bilo upuceno samo meni, vec i celom vaskolikom srpskom narodu. Svi oni koji se služe kompjuterom, dobili su opis lika i dela jednog opasnog tipa. A ja sam im se, budala, i dalje uporno udvarao iz ciste platonske ljubavi. I šepurio se kao paun zbog duše koju sam im nudio, a oni prezrivo odbacivali. Sve dok mi nije puklo pred ocima.
Snajperista me je pogodio medu oci carne, tacno u celo jednog genija odakle su dolazile moje pokvarene misli. Evo te cuvene poruke nevidljivog ubice:
“Gospodine M…………,
oslovljavam Vas sa gospodine samo zbog godina koje imate, ali da mi to drskost dozvoljava oslovio bih Vas sa mediokritetu, jer smatram da sve ovo sto radite nije otislo dalje od stadijuma mediokriteta.
Naime, do ruku mi je dospeo Vas Nacrt zakona o obnavljanju stanovništa i o zaštiti dece. Ne tice me se kako ste zavrsili fakultet za dve godine, ali mogu da primetim da je Nacrt napisan vrlo oskudnim jezikom, previše esencijalnim za moj ukus, a o stepenu budalaština koje ste tamo izneli ne smem ni da vam pišem, star ste covek, nosicu Vas na dusi.
Nije mi jasno ko Vam daje pravo da procenjujete i deklarišete drustvene vrednosti, odnosno da stavljate decu kao najvišu vrednost drustva. To je jedan fašisticki pristup temi nataliteta i smatram da Vi niste kompetentna osoba koja o tome može da bilo šta govori. Na stranu sve to što ste pisali i objavljivali, pisao je i Hitler pa se desio Holokaust. Prvo, Vi i Vama slicni treba da se pozabavite vama samima ili osnujte neko udruženje kao sto ste osnovali taj Opstanak pa prvo preispitujte licne potrebe. Sve to što propagirate je na granici pedofilije. Vi ste perverzni. Da se sramite godina koje imate. Moram da priznam da sam procitao i Vasu emotivno i književno niskobudžetnu poeziju, šta da kazem - sramite se. Znate šta, gospodine M……., Vaša impotencija je Vaš problem. Ako ste želeli da imate više dece nego sto sada imate, ili niste dovoljno praktikovali seks tokom vitalnog perioda života Vašeg polnog organa, primenite neku drugu tehniku, a ne da sa nekim Nacr! tima jurite kroz skupstinske hodnike i lobirate natalitet. Zaista sam zgoržen Vašim morbidnim, fašistickim angažmanom. Nemam ništa protiv da Vašu predanost Crkvi praktikujete unutar iste, zajedno sa ostalim pedofilima koji se nalaze unutar nje, okanite se javne sfere. Dosadni su Vaši jecaji za brak i porodicu, ma manite se toga, kada ste se vec nakrali toliko para od silnih gastarbajtera kupite neke knjige pa citajte, sada su bar jeftine, ostavite žene na miru. Iskreno, voleo bih da mogu da Vam usadim matericu, pa da stalno budete trudni. Ja sam dete iz jedne od onih porodica koje Vi i Vama slicni nazivate funkcionalnom, ali sam video i sta su nasilje, silovanje, maltretiranje... Nije sve tako divno i bajno kako vi promovišete! Ko Vas placa da sve ovo radite? Srpska Pravoslavna Crkva? Dijaspora? Kostunica?
Znate sta, iako se ne slažem politicki sa tim, kupite neki porno casopis pa se rucno palite zajedno sa Kostunicom, ili kako se to u Vama bliskom novocrkvenom jeziku zove praktikujte rukoblud.
Žalim vreme koje sam posvetio ovim redovima.
Slobodan”

Ovo je vreme parapsihologije i veštica. One odreduju naše vrednosti. I naše sudbine. Glavna je ona iz “Žute kuce”, ali ona ima pomocnice. Postoji još jedna, lukava, istovremeno i svetica i veštica, komsomolka i bogomoljka, koja živi istocno od raja. O njima pisem roman “Luda kuca”. Ali, glavna veštica nije licno pisala ovo pismo. Pisao ga je Boxy (a ne Slobodan), po narudžbini, jer ova veštica nije toliko elokventna. Za moju inteligenciju važna su prva dva slova u njegovom imenu “BO….”. Ja znam ko je BOXY. On je ovde samo Zvezdan Jovanovic, osvetnik bez razloga, ižmišljeni zarobljenik nesrecnog detinjstva, a pravi ubica je osoba koja mi mnogo duguje za svoju karijeru. Prema Frojdu, to je posuvraceni izraz njene zahvalnosti. Da bi postala normalna, potrebna joj je pametnija glava. Zato traži moju glavu na panju.
Kada objavim roman “Luda kuca” znace se ko je glavna veštica, ko su pomocne veštice, a ko je samo snajperisita.. Dešifrovao sam sva njihova imena. Tražicu izvinjenje od svih onih koji su me satanizovali zbog veštice.
A veštice i snajperistu (“BO”) u zatvor! Na lustraciju! Ili cu ja u ludnicu! Ili ce se ponoviti 5. oktobar, ili ce uskoro cela Srbija postati tamnica i ludnica.
Propuštena je velika šansa 5. oktobra 2000. godine da ocistimo ovo društvo od utvara. Sada su se one samo presvukle, umesto crvene, sada su crne, plave, žute. One su vecite. Zlo je vecno! I kad protrljam oci vidim da su to one iste utvare od pre 5. oktobra. Kako nam se samo pobednicki, osvetnicki keze u lice! A oni drugi, koji su nam budili nadu, za navek su nas napustili i ostavili nas da okoncamo svoj zemni život u paklu.
Naša Nojeva barka ostala je bez Noja, bez jarbola i jedara, sa stotinu rupa, sa vrlo malo dece, a mnogo gladnih, starih, bolesnih i ludih. I ubrzano tone. Negde vec zapisah da se mladi spasavaju, iskacu, neko dopliva do Amerike, ili cak do tamo neke Australije. Bogataši i ratni pljackaši beže avionima na Kipar, ili Devicanska ostrva, sa vrecama punim zlata. Šacica preostalog naroda utopice se dok moj duh stigne da potraži te devicanske lopove. Zlato ce biti vraceno u Srbiju. Ali Srbije više nece biti. Vremenom, ispredace se bajke o promašenim kapijama celog naroda i o Atlantidi.
Nastanak i nestanak jedne Atlantide vec sam opisao u romanu “Halucinacije”. Ali, to je bila stara Atlantida. Novu Atlantidu opevace novi apostoli nove religije koja ce mene slaviti kao Boga.
Stalno mi se vrzmaju u glavi neke halucinacije. Jedna od njih je da sam se pojavio pedeset godina posle svoje smrti i da sam u Srbiji zatekao novo Kosovo. Srbi se kriju po budžacima i jazbinama, a veštice i snajperisti ih tamane kao zeceve. I meni ce mrtvom ponovo suditi u novoj Aja Sofiji, nekada Hramu svetog Save, zato što sam podizao Srbe na ustanak protiv svetskog ološa i protiv domacih izdajnika koji su pozivali žene da ne radaju decu kako bi se svi Srbi što pre preselili u Nebesku Srbiju. Osuden sam na smrt, a presudu ce izvršiti snajperista kada dobije znak od veštice.
Kroz sto godina pisci i turisti iz celog sveta tragace za Atlantidom, za legendarnim narodom koji je ubio samog sebe, koji je izvršio kolektivno samoubistvo, kao Maji, jer nije više mogao da trpi svoje lokalne zle bogove.
U Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu istraživaci ce pronaci preko sto mojih knjiga, diplomu “licnost godine”, zlatnu medalju casti, i mnogo stranih priznanja i nagrada, a samo dve-tri srpske. Moj duh su preselili preko okeana. Nacice i moje prorocke spise o Apokalipsi i uzaludne apele i vapaje da ce nebeski, mitski pranarod, nazvan Sorabi, uskoro potonuti u nirvanu ako ne otera veštice i davole i ako se ne vrati pravim bogovima.
Tamo ce pronaci i moj testament u kome ce biti i moja kletva zbog grehova globalnih svetskih i naših idiota prema meni. I grehova oslepelih voda prema lakovernom narodu. I moja oporuka da se odricem srpskog naroda, pravoslavne crkve, svih lažnih demokrata, mog rodnog mesta Jagodine i svih onih drugih koji su me satanizovali. Ni sam srpski narod, ni njegove vode, ni svetosavska crkva, ni akademici, ni pesnici, ni filozofi, ništa nisu ucinili da spasu srpsku bedu i sirotinju od ocaja i samoubistva. A posle, svi oni ce reci da je Bog kriv što više nema nade za spas. Niko nece ni tada slušati moj glas da smo mi sami krivi i da je sramno optuživati Boga, jer on je nevin. On nas je upozoravao, istina nedovoljno, pa cak i nevešto. Nije se dovoljno uporno založio da nam se deca radaju. Zaboravio je moju pesmu koju mu poslah “Zašto majko” o utrobnom cedomorstvu, narocito strofu:

Na kapiji raja stoji
Da je dete sunce sveta
U kosmosu ne postoji
Ništa lepše od deteta

Nacice knjiški moljci u Kongresnoj biblioteci i tri toma moje knjige “Srbija - sveca koja dogoreva”, koja nije ni otvarana i koju za moga života niko nije ni procitao. I sto drugih mojih knjiga iz svih oblasti ljudske misli, koje ce kasnije postati nova Biblija, u sto kazivanja, kao sto jevandelja po Marku. Niko nije procitao ni moje važne poruke u romanu “Luda kuca”.
Na jednom zidu posvecenom modernoj Atlantidi visice slika na kojoj mene davi jedna veštica.
Dva veka posle nestanka nove Atlantide pojavice se nova religija pod imenom “Markoizam”. Potrudite se da ne umrete do tog vremena kako bi se licno uverili u istinitost mojih reci. Nikada nisam omanuo kao prorok. Pre trideset godina opisao sam gubitak Kosova i propast Srbije. Ja cu biti poslednji Srbin i kockacu se sa Luciferom o tome da li ce Sorabi konacno da nestanu. Lucifer je bio milostiv i dopustio je da se po svetu pokupe oni ljudi koji se secaju svog srpskog porekla. Otvorice i grobove. I sve Srbe poslace na Mars. I jednoga dana svi ce oni pasti s Marsa.
Nova vera ce uciti o ljubavi kao najvecoj vrednosti i najvecem duhovnom dostignucu na planeti Zemlji. Ona ce propovedati i obožavanje žena, narocito majki. “Radajte se i bice vam bolje”. Samo ljubavlju uništicemo sve veštice koje nam truju misli i život. Na celu društva bice pesnici, glumci, muzikanti i slikari. Zašto da nam život ne bude rajska dolina, rec, slika, pesma i igra?
U toj novoj religiji važnu ulogu, pored boga Markusa, imaju i vestica i snajperista. Kao što su raspeli Hrista, tako i ovde snajperista ubija Boga, ali njegove poruke postaju nova svetska religija. Lov na veštice je deo te vesele decje igre i decje zabave nove planetarne religije.
Sve mi se više privida da me je dr Laza Lazarevic licno pozvao kao ustreljanog vodu i kao novog Boga u svoj Dom za genijalne ludake. U nekom nejasnom snu nazirem ogromne redove onih koji idu za mnom i koji žele da tamo ostvare svoj životni san.
I ovo kolektivno ludilo smislila je parapsihologija. Prvo treba da se pozdravimo sa dr Lazom Lazarevicem, pa tek onda krecemo u “Sabirni centar” Nebeske Srbije!
Pre polaska, ja sam u tom Domu genijalnih ludaka potpisao izjavu da se odricem srpskog naroda u svetosavlja! Tvrdio sam da je zlo vecno i da su veštice neuništive. To je davno tvrdio još jedan nepriznati genije, cesti gost dr Laze Lazarevica, moj veliki prijatelj, pokojni Jova, zvani “Seljak”, pre nego što je izvršio samoubistvo. Od Avale, gde je prinudno boravio, “kolega” Jova trcao je po mrkloj noci svoje svesti sve do Novog Beograda, u pidžami, da bi na vreme stigao za brzi voz i bacio se pod voz, na svega stotinu metara od svoga stana. Možda je žurio kuci, ženi i deci, ali je naleteo na voz?
Pre njega, njegov lekar – psihijatar, ucinio je nešto slicno. Prihvatio je Jovino ucenje o vešticama i njegovo tvrdenje da je zlo vecno i neuništivo.
Jovinom ucenju uvek sam suprotstavljao ljubav i decu. Plašim se da sam isuviše kasno shvatio koliko je Jova «Seljak» bio u pravu.

Marko Mladenovic

KULTURNI NOKAUT
MAJI UZELAC, urednici emisije “KULTURNI NOKAUT”
17. mart 2005.

UREDNICE,

Jovan Cvijic je tvrdio da smo loš narod, Jovan Raškovic da smo lud narod. A moja teza je da smo mi samoubilacki narod.
Ako ocenjujemo Vašu emisiju “Becarski zakon”, mogu se potvrditi sva tri zakljucka. Prvi se odnosi na Vas, drugi na neke ucesnike u Vašoj emisiji, a treci na osnovnu poruku koja izvire iz onoga šta ste Vi hteli da postignete ovom emisijom.
Vaša emisija je na vrlo niskom kulturnom nivouo. Ona nije “kulturni nokaut”, vec “nokaut kulturi”. Ona je ”sprdacina u dva cina” sa najvažnijim pitanjem ovog društva.
Ona je nemoralna. Nemoralno je optuživati i ismejavati nekoga ko ne može da se brani. To je moderna inkvizicija. To je linc! To je kao kada zavežete usta okrivljenom i pricate mu svašta jer znate da je nemocan. Mene niste hteli u Vašu emisiju. Hteli ste medijske licnosti. Niste hteli ni naucnike koje sam predložio. Niste hteli ni neke politicare, Izabrali ste javne anonimuse i pedere da se sprdace sa opstankom srpskog naroda.
Namerno ste izabrali Pelevica kako bi pokazali da sam ja krajnji nacionalista, Svaka cast gospodinu Pelevicu, hvala mu što me je branio. Ali, sigurno i on zna da smo mi na suprotnim politickim polovima. Ja sam Evropejac, pristalica sam demokratskog krila, reformskog kursa. Mi se ne možemo dokazivati ratovima, vec moralnom snagom i našim potomcima. Sve se svodi na pitanje da li ce tih potomaka biti ili ne. U Vašoj emisiji to pitanje je preraslo u karikaturu o buducnosti jednog naroda koji nije zaslužio da zbog budala i idiota ode na dubrište istorije.
Jedina svetla tacka u emisiji bila je Biljana Removic, moja studentkinja, koja Vam je održala lekciju iz morala i kulture i koja je pokušala da Vas poduci istoriji i srpskoj tragediji. Ali ste isekli njeno kazivanje da od 161 opštine u Srbiji (bez Kosova) u najmanje 131 opštini se stanovništvo nalazi u dubokoj I najdubljoj demografskoj starosti (prosek preko 41. odnosno 51. godine). Najstariji smo narod u Evropi, a medu prvima na planeti. Imamo i najmanje omladine u Evropi i svetu. Uskoro cemo ostati bez dece i bez mladih, a potom i bez naroda. Narod je mrtav kada ostane bez potomaka. To je kraj njegovog istorijskog ciklusa.
Pokušao sam u Nacrtu da predložim više mera kako da se ovaj narod spase od kolektivnog samoubistva, a Vi ste se sa time sprdacili. Cestitam Vam na strucnom i kulturnom nivou. Nestacemo sa ove planete zbog takvih kao što ste Vi i Vama slicni, samoubice I snajperisti.
Doveli ste tri totalne neznalice da govore o jednom vrlo strucnom pitanju. To lici na pricu tri slepa coveka o tome kako izgleda magarac. Ne može se o jednom složenom pitanju svašta laparati. Ostavite se prica o mišljenju naroda, o tzv. javnom mnenju. U pravu važi pravilo: “Dajte mi cinjenice, dacu Vam pravo”. Ma koliko bili dobronamerni, ti zateceni ljudi nemaju pojma o cemu pricaju. Kada me vec niste pozvali, zašto im niste dali da procitaju tekst Nacrta zakona o obnavljanju stanovništva i o zaštiti dece. da bi znali o cemu je rec. Vi ste ih obmanuli. Unapred ste postavili negativnu hipotezu i oni su Vam poslužili samo kao zamorciici da potvrde Vaše loše namere.
Prema tome, Vi ste zloupotrebili ovlašcenja koja imate na Televiyiji. Vi ste samo nastavili hajku protiv mene koja je dobila masovne razmere, a ciji inspirator sedi na Pravnom fakultetu. Poslao sam Vam vec dokaze kakve sam sve poruke i pretnje dobijao od anonimnih snaperista, pored zvanicnih medijskih prica o nacionalistima sa Pravnog fakulteta, o grupi profesora, o “becarskom porezu”, o “becar paprikašu”, o “utrobnom cedomorstvu”, itd.
Sramno je jedan zakonski predlog koji ima 37 clanova svesti samo na jedan ili dva clana i to potpuno netacno prikazanih.
Sa ovakvim emisijama, sa ovakvim kulturnim stvaraocima, neka nam Bog pomogne!
Podsecam Vas da sam pouzdani književni hronicar ovog vremena i da ce se I Vaše ime naci u mom romanu “Luda kuca”.
Još nešto: moja pesma “Zašto majko” bice izlepljena u svim akušerskim klinikama, u svim domovima zdravlja, univerzitetima, srednjim skolama i socijalnim ustanovama. Tvrde da ce biti bar upola manje abortusa (“utrobnog cedomorstva”) .
Prof. dr Marko Mladenovic

PRAVO NA ROĐENJE I PRAVO NA PROMENU POLA

Kraj dvadesetog veka obeležen je nekim novim pojavama iz oblasti porodicnog prava koje mogu imati presudan, cak i istorijski znacaj u nauci. To su dve, na prvi pogled medusobno sasvim nezavisne i izdvojene, pojave, ali koje su, ipak, u nekoj posrednoj vezi, cak i dosta bliskoj. U prvom slucaju, rec je o zaštiti fetusa i pravu deteta da bude rodeno. Ovo pravo deteta veoma mnogo je danas ugroženo ustavnom odredbom o planiranju porodice i o slobodnom roditeljstvu, koje ne može biti nicim ograniceno i koje pruža svakojake šanse za zloupotrebu. U drugom slucaju, rec je o pravu transseksualaca da zatraže promenu pola i o dostignucima nauke da ovom zahtevu mogu udovoljiti.
Ovde ce, naravno, biti reci samo o moralnim i pravnim aspektima promene pola.

1. ZAŠTITA ZACETKA I PRAVO NA ROĐENJE

Ako je medusobni rat odraslih samo povremena pojava, ubijanje fetusa traje toliko dugo koliko i samo ljudsko društvo. Bilo je perioda ljudske istorije kada to nije bila tragicna pojava, ali je bilo i takvih razdoblja kada je to vodilo ka biološkom samoubistvu, ka nacionalnom i etnickom samouništenju. Mogucno je da je u ovo vreme, u kome mi živimo, takvo tragicno vreme i da cemo i mi – mislim prvenstveno na srpski narod – kao Hazari, jednostavno išceznuti. Jer, pored oružanog rata, na našim prostorima odvija se nemilosrdni demografski rat mnogo decenija. I samo onaj ko je sposoban i spreman da preživi može racunati da ce ga i sutra biti. A najveci ulog, najveci kapital, to su deca. Ako njih ne bude, mi cemo biti medu poslednjim generacijama ostarele i onemocale nacije. Kao što se iz ovih nekoliko recenica vidi, ova moja tema je višeslojna i multidisciplinarna, pa mi teško pada da je svedem samo na cisto pravno podrucje. Zato cu se truditi da iz njega, bez velike potrebe, ne izlazim.
Zaštita fetusa i pravo na rodenje kao pravne pojave mogu se posmatrati iz dva ugla: iz užeg i iz šireg. U prvom slucaju, rec je o klasicnom, prvenstveno porodicnom, pravu koje dosta sporo podleže promenama i spoljnim uticajima, bar u ovoj oblasti. U drugom slucaju, rec je o novim oblastima prava koje se kao prsten ili kao puzavica sve više obavijaju oko tradicionalnog zakonodavnog kostura.
U klasicnom pravu ne postoji pravo na zaštitu zacetka. Covek postaje subjekt prava tek rodenjem. Zacetak nije licnost u pravu. Za sticanje pravnog subjektiviteta rodenjem deteta potrebno je da se ispune dva uslova:
1. da je nastupio trenutak kada se dete odvojilo od majcine utrobe, i
2. da je u tom trenutku dete bilo živo, tj. da je živo rodeno.
Dovoljno je da je davalo znake života, a ne i da je imalo sposobnost za život. Doduše, ovo pitanje je bilo dosta sporno u nauci. Dakle, covek postaje subjekt u pravu tek rodenjem. U tom trenutku, celokupni pravni sistem stupa u dejstvo zbog zaštite svih njegovih prava i interesa: licnih, porodicnih, naslednih, statusnih i mnogih drugih.
Postoji samo jedan izuzetak od ovog pravila. On je formulisan još u rimskom pravu na sledeci nacin: infans conceptus pro iam nato habetur quoties de comodis eius agitur, što bi u prevodu znacilo: zaceto dete se smatra kao da je rodeno ako je to u njegovom interesu. To su slucajevi kada bi dete trebalo da postane naslednik ako kasnije, po smrti oca, dode do njegovog rodenja. To su tzv. nasciturusi. U ovom slucaju, neko bi mogao imati interesa da se dete ne rodi, tj. da se uništi fetus nasilnim ili cak i dobrovoljnim pobacajem majke deteta. Neradanjem deteta izmenio bi se zakonski nasledni red, pa bi neko drugi, u prvom redu sama majka, postala naslednik ili jedini naslednik. Zbog zaštite fetusa, tada se postavlja poseban staralac zacetka, tzv. curtor ventris (staralac stomaka), koji bdi nad zacetkom i nastoji da se spreci bilo kakva zloupotreba prava deteta da bude rodeno.
Tokom vrlo duge istorije prava, u podužem razdoblju, cak ni rodeno dete nije bilo sasvim zašticeno kao subjekt prava. Rec je o patrijarhalnom društvu i patrijarhalnom pravnom sistemu u kome je otac odlucivao o pravu na život i na smrt tek rodenog deteta. To je poznata ustanova, koja je formulisana u rimskom pravu kao ius vitae ac necis, i koja je bila izraz apsolutne ocinske vlasti pater familias-a, šefa porodice, oca, da on, koristeci svom imperium, odluci da li ce priznati il nece rodeno dete za svoje. On mora da se u odredenom roku o tome izjasni. Ako ne prizna dete, ono ce biti ubijeno. Poznate su mnoge legende o velikim istorijskim licnostima koje otac nije priznao, pa ih je majka nekome tajno dala na cuvanje, ili, najcešce, ostavljala u šumi, ili bi ga stavljala u camac, pa bi ga neki pastir ili ribar pronašao, odgajio kao svoje rodeno dete. Konacno, kada bi tako odbaceno dete odraslo, saznalo bi istinu o svom pravom poreklu i, zavisno od legende, ili bi se osvetilo ocu, ili bi se otac pokajao. Na ovoj ideji, kao što je poznato, na prici o caru Edipu, Frojd je stvorio ugaoni kamen svog ucenja o Edipovom kompleksu i o kompleksu kastracije, o sukobu i o rivalstvu oca i sina. Ali, u ovom sukobu muškaraca najgore su prolazila ženska deca.
Kada je rec o toj deci, ne mogu da odolim izazovu da još samo jednom zalutam u prošlost. Rec je sada o praistoriji i o surovom obicaju ubijanja ženske dece, kao što je postojao, cak i u našim krajevima, obicaj ubijanja starih ljudi. To nije bila lokalna pojava, to je bila praksa vecine prastarih naroda. Po pravilu, svako drugo žensko dete imalo je pravo na život. Ovaj obicaj sociolozi i etnolozi objašnjavaju na razne nacine, kao što je teorija da je u plemenskim ratovima bilo lakše doci do žene njenim zarobljavanjem nego podizati žensko dete od malih nogu, ali je sigurno da je ovaj obicaj bio izraz velikog siromaštva i oskudice. Žene nisu bile ni lovci ni ratnici, a mnogo su jele. Tek u zemljoradnickim i stocarskim društvima žena je stekla pravo na život, jer je naglo porasla vrednost njenog rada.
To je, dakle, bila filosofska i pravna doktrina na kojoj se zasnivala citava muška civilizacija, i ona traje sve do naših dana. Na psihološkom planu nju je najbolje formulisao Frojd u njegovoj psiho-analizi. Sve ove ideje, s nekim drugim, nenavedenim, ugradene su u same temelje i naše civilizacije. U njima je, dakle, sadržana i pravnicka poruka da je ljudski život zašticen tek rodenjem, ali ni tada u dovoljnoj meri. To znaci da PRAVO NA ROĐENJE nije ni danas ustanovljeno kao univerzalno, kao ustavno i kao ljudsko pravo. Ono je danas ograniceno pravom majke ili drugih lica ili organa da unište zacetak i tako sprece ostvarenje prava na rodenje. Ovo je svet rodenih, a ne i svet zacetih. Istina je da svako društvo sadrži pravila koja više ili manje sprecavaju zloupotrebu ovog prava, ali je istina, isto tako, da se još od rimskog prava sve do danas, sa cisto pravnog stanovišta, nije ništa bitno promenilo. U zavisnosti od istorijskih okolnosti, bilo je samo pomaka ulevo ili udesno od ove demarkacione linije. U tom svetlu, cak ni Univerzalna deklaracija Ujedinjenih nacija o pravima deteta ne govori o zaštiti zacetka, ni o pravu na rodenje, nego samo o zaštiti vec rodene dece.
Ali, ovakvi pomaci, kada ih je bivalo, i ako ih je uopšte bivalo, više su se kretali u domenu politike, narocito socijalne, a manje u domenu prava. Pravo je konzervativni deo sistema vrednosti, onaj Lasalov pas-cuvar tradicije, osveštanih i nepromenjivih vrednosti. Društvene revolucije nikad se ne odigravaju u domenu prava, pogotovo porodicnog, a ponajmanje u samoj porodici. Porodica se najduže opire promenama. To je zatvoreni krug ljudske intime i teško je u njega prodreti spolja. On se može narušiti iznutra, kada nastupi korozija ili gangrena, kao u poznatoj pesmi Sili Pridoma “Slomljena vaza”:”Ne dodirujte je, ona je slomljena” Drugim recima, ona se raspala sama od sebe.
Toliko o tradicionalnom, patrijarhalnom pravnom konceptu zaštite fetusa i o pravu na rodenje deteta. Ovaj uži pravnicki okvir, tokom istorije, a posebno danas, dopunjavan je pravnim, politickim i socijalnim merama, u zavisnosti od nacelnog stava odredenog društva prema tome da li je tom društvu bilo potrebno mnogo ili malo dece – drugim recima, od natalitetske, prokreacione politike. U tom pogledu postoje neverovatne krajnosti. Ipak, sve one bi se mogle podeliti u tri grupe: 1) zemlje koje raznim merama podsticu nataliet, a time pružaju i vecu zaštitu zacetku.
U prvu grupu mogu se ubrojati zemlje Azije i Afrike, s izrazito velikim prirodnim priraštajem stanovništva. U Kini i Indiji, na primer, postoji ustavni princip ogranicenja radanja. On se ostvaruje cesto vrlo drasticnim merama. U Kini, na primer, prema odredbama porodicnog zakona, uveden je princip: jedno dete. U Indiji je vršena nasilna sterilizacija. Danas u Kini ima više od miliona skrivene, tajno rodene, pravno nepostojece dece. Strah od gladi ovde ima nacionalne razmere. Tomas Maltus je ovom pitanju u prošlom veku dao klasno znacenje. Za ljudskom trpezom nema mesta za sve. Zato, oni koji su višak, jednostavno bi trebalo da se “ciste”, da se uklone. A to je sirotinja. Ona nema pravo da rada sirotinju. Ovo cuveno Maltusovo ucenje pominjem zato što je ono, u svom grubom izdanju, nanelo ogromnu štetu, narocito nekim evropskim zemljama, a najviše Švedskoj. Iz Maltusovog ucenja nikao je tzv. maltuzijanizam, a kasnije neomaltuzijanizam. Naime, od prvobitnog zahteva da se samo sirotinji uskrati pravo na radanje došlo se do stava: deca nisu jedina svrha života. Valja radati samo željenu decu. Svi bi trebalo da sprece stihijsko radanje. To su bili zaceci teorije o planiranju porodice. U okviru ovog koncepta, pocinje sve šira i sve cešca primena abortusa kao jednog od metoda planiranja porodice. Primena kontraceptivnih sredstava još ne postoji, ali je tek u zacetku.
Tako smo došli na drugu grupu zemalja, razvijenih i prosvecenih, koje su proklamovale teoriju o slobodnom i odgovornom roditeljstvu. Prema ovoj teoriji, svaka porodica bi trebalo da rada samo decu koja ce biti željena i voljena, a ne slucajnu ili neželjenu decu. Država se, po pravilu, ne uplice neposredno u odluku roditelja, ali im nizom mera stvara uslove da deca koja se rode dožive srecno detinjstvo. Država je, dakle, neutralna prema broju dece i nikoga ne nagoni niti da se uzdržava niti da se razmnožava po nahodenju. Ovoj grupi pripadaju, uglavnom sve razvijene zemlje Zapada. Iako ne sprovode prinudnu natalitetsku, ili antinatalitetsku politiku, one ulažu velika sredstva u planiranje porodice i u vec rodenu decu. I ovde je dozvoljen abortus kao sredstvo planiranja porodice, ali je težište na preventivnim merama, na upotrebi kontraceptivnih sredstava – da ne bi došlo do neželjenog zaceca i neželjene trudnoce. No, to nisu i jedini metodi. Tako, na primer, Francuska odvaja na decju zaštitu oko 6 odsto nacionalnog dohotka, a Jugoslavija samo oko 1 odsto. Navešcu one najcešce mere koje se u razvijenim zemljama primenjuju:
– decji dodatak;
– porodicni dodatak kada je samo jedan clan zaposlen;
– naknada za vreme trudnoce;
– pomoc u novcu i opremi pri porodaju;
– poreske olakšice zbog dece;
– uzimanje u obzir porodicnih opterecenja pri odmeravanju socijalnih doprinosa;
– smanjenje školarine ili osobodenje od nje, i besplatna ucila;
– oslobodenje od placanja za studiranje dece;
– pomoc pri placanju stanarine;
– pomoc za izgradnju ili dobijanje sopstvenog porodicnog stana;
– posebne pogodnosti za porodicu pri sticanju imovine;
– unapredenje predbracne štednje (štednja za vencanje);
– pomoc u osnivanju bracne zajednice (premije i zajmovi);
– unapredenje zajednickih porodicnih odmarališta;
– službe za oporavak i ozdravljenje majke;
– povlastice u javnom saobracaju;
– drugi popusti u cenama (struje, gasa i vode);
– dodatna davanja u naturi (paketi za bebe, za bolesne, školske kuhinje, i drugo);
– razvijanje široke mreže ustanova nematerijalne pomoci porodici, kao što su savetovailišta, ustanove za decu, itd.
U trecu grupu spadaju zemlje koje iz raznih, najcešce verskih, razloga podsticu ogroman natalitet. Ovde je rec, u prvom redu, o islamskim ali i o nekim drugim nerazvijenim ili slabo nastanjenim zemljama Azije, Afrike i Južne Amerike. Prekomerni natalitet može biti opasno oružje u rukama nacionalnih i verskih fanatika...
Namece se pitanje: gde je mesto Jugoslavije, odnosno Srbije, u ovoj podeli. Kakav je njen stav prema politici planiranja porodice, i da li ona u dovoljnoj meri vodi racuna o zaštiti zacetka? Odgovor na pitanje trebalo bi podeliti na dva dela, na normativno – deklarativan, i na praktican nivo.
Poratna Jugoslavija, još od prvih dana, deklarisala se na cisto normativnom planu kao napredna zemlja. Ona je ne samo prihvatila, nego je cesto bila i inicijator mnogih medunarodnih dokumenata i akcija u korist dece. I sâm sam, na primer, ucestvovao, dva puta, kao clan medunarodnog tela, u formulisanju izmena Opšte deklaracije o pravima deteta. Naša zemlja je potpisnik svih tih dokumenata Ujedinjenih nacija i njenih organa. To nije sporno. I na unutrašnjem planu, u globalnim razmerama, uglavnom su praceni osnovni pravci koje je kreirala svetska zajednica.
U skladu s tim, u prvom periodu posle rata, sve do Ustava iz 1974. godine, legalni abortus je bio jedini metod planiranja porodice. U nacelu, ni on nije bio dozvoljen, osim ako postoji makar jedna od cetiri izricito predvidene kontraindikacije. To su bile:
1. zdravstvene: ako se na drugi nacin ne može spasiti život ili otkloniti teško narušavanje zdravlja žene za vreme trudnoce, porodaja ili posle porodaja;
2. eugenicke: kada se na osnovu naucnih saznanja može ocekivati da ce se dete, zbog bolesti roditelja, roditi s teškim telesnim ili duševnim nedostacima;
3. krivicne: kada je do zaceca došlo u vezi s izvršenjem krivicnog dela silovanja i još nekih drugih krivicnih dela;
4. socijalne: prekid trugnoce može se izvršiti na zahtev bremenite žene ako bi ona u toku trudnoce ili posle porodaja došla u teške licne, porodicne, materijalne ili druge neprilike.
I upravo je ova cetvrta kontraindikacija otvorila slavinu da sva voda iz bureta istece. Pocela je masovna praksa abortusa. Bilo je gotovo dovoljno da žena napiše molbu i da prekid trudnoce bude dozvoljen. Godinama je vršen pravi pokolj nerodene dece, a da u isto vreme ništa nije ozbiljno preduzimano da se to spreci. Društvena preventiva gotovo nije ni postojala. Izracunato je da je svake godine na jedno rodeno dete dolazilo 4-5 legalnih abortusa.
Ovi podaci pokazuju da je u tom prvom razdoblju do 1974. godine postojao veliki raskorak, jaz izmedu deklaracija i prakse. Tada se i došlo do saznanja da abortus nije, i ne može biti, najpogodnije sredstvo planiranja porodice. U tom cilju, vec 1969. godine Savezna skupština donela je Rezoluciju o planiranju porodice. U njoj se prvi put pominje “slobodno roditeljstvo”, da roditelji imaju suvereno pravo da sami odreduju obim svoje porodice. Ali, težište je na društvenoj prevenciji. “Ostvarivanje tog ljuskog prava” – piše u Rezoluciji – “podrazumeva da društvo roditeljima obzezbeduje uslove za sticanje znanja i stavlja na raspolaganje sredstva da planiraju svoju porodicu, kako bi pre zaceca deteta bili u mogucnosti da odlucuju o broju dece i razmaka izmedu porodaja”. Ova Rezolucija unela je malo živosti, nekih malih pomaka, narocito osnivanjem centara za socijalni rad i raznih savetovališta – od socijalnih do medicinskih. Pa ipak, u praksi se ništa bitno nije promenilo. Broj abortusa nije se smanjio, a nisu se uvecala ni sredstva za ostvarivanje politike opšte društvene prevencije.
I tada se “dogodio” Ustav SFRJ iz 1974. godine, i njegova slavna odredba cl. 191 o slobodnom roditeljstvu. Posebna je to, i velika, prica o predistoriji i istoriji ove ustavne odredbe. Njen idejni tvorac bila je Vida Tomšic. I sâm sam ucestvovao u skupštinskim debatama. Podneo sam i amandman koji je bih prihvacen u dva odbora Skupštine, ali je Vida Tomšic bila protiv njega. Možda bi se i na ovom užem podrucju moglo govoriti o tome da je Ustav iz 1974. godine pravljen iskljucivo prema konceptu zapadnih republika, a protivno interesima srpskog naroda. Zato, samo nekoliko objašnjenja o suštini spora.
Poznato je da ova ustavna odredba, koja je formalno još važeca, glasi: “Pravo je coveka da slobodno odlucuje o radanju dece. To se pravo može ograniciti samo radi zaštite zdravlja”. Ova konacna verzija je onakva kakvu je predložila Vida Tomšic. Nacelno, ona je sasvim u skladu s najnaprednijim stavovima svetske zajednice o planiranju porodice. Kao višegodišnji predsednik Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije i Saveznog društvenog saveta za planiranje porodice, Vida Tomšic je organizovala desetak savetovanja na kojima je trebalo da se ovakav ustavni koncept teorijski što više razradi.
Pravna teorija je sa svoje strane utvrdila da ova odredba sadrži sledeca ovlašcenja:
1. pravo na izbor nacina planiranja porodice: radanjem, neradanjem, veštackom oplodnjom, usvojenjem, staranjem o tudoj deci;
2. pravo na slobodan izbor polnog partnera. Tu se ne ubrajaju samo bracni i vanbracni drug, vec i trece lice s kojim udata žene nije u braku, ako ona želi njega za oca deteta;
3. pravo na sprecavanje zaceca, koje može biti privremeno ili trajno. Privremeno sprecavanje zaceca ostvaruje se primenom kontraceptivnih sredstava, a trajno – sterilizacijom;
4. pravo na zacece, gde spadaju pravo na prirodno zacece, na veštacko zacece i na lecenje neplodnosti;
5. pravo na prekid trudnoce o kome iskljucivo odlucuje žena, s tim što je do deset nedelja od zaceca to apsolutno pravo žene, a posle deset nedelja o tome odlucuje komisija, ali ona, prema slovu i duhu Ustava, ima prvo da odbije zahtev samo ako utvrdi da bi to ozbiljno narušilo zdravlje žene. Nikakve druge razloge komisija nema pravo da istice, jer se pravo žene može ograniciti, prema izricitoj ustavnoj odredbi, samo “radi zaštite njenog zdravlja”;
6. pravo na radanje deteta je poslednje, završno pravo, kada se prebrode sve prepreke koje ustavna odredba predvida u ostvarivanju prava na slobodno roditeljstvo.
I pored blistavog spoljnog dekora, ustavna filosofija o planiranju porodice je vrlo nedorecena i štetna. Još od njenog usvajanja tvrdio sam da je “proanarhisticka”. Na najsažetiji nacin, izložicu razloge za ovu tvrdnju.
Najpre, ona je do besmisla proširila pravo žene na abortus. Više ne postoje nikakva ogranicenja, osim iskljucivo zdravstvenih. Sva ostala ovlašcenja u odnosu na ovu klanicu još nerodene dece imaju samo simbolicnu vrednost. Broj legalnih pobacaja nije se nimalo smanjio, naprotiv, postajao je sve veci.
Anarhisticka usmerenost ove odredbe ogleda se u iskljucivom proširenju prava, bez obezbedenja ma kakvih društvenih obaveza. Moj amandman, koji su usvojila dva Odbora, odnosio se na obaveze društva da vaspitnim obrazovnim, socijalnim, medicinskim i ekonomskim merama stvara potrebne uslove za ostvarivanje ustavnog prava coveka na slobodno roditeljstvo. Vec rekoh da se Vida Tomšic tome žestoko usprotivila. Ali, taj moj amandman ušao je u slovenacki Ustav. Ono što nije probitacno za Jugoslaviju, probitacno je za Sloveniju. I Hrvatska i Slovenija su odmah donele celovite zakone kojima su razradile ovu odredbu, a Srbija ju je odbila, jer nije, pored ostalog, prihvatila da i sterilizacija bude dopušteni metod planiranja prodice.
Svaka država, pa i svaki narod unutar jedne države, ima legitimno pravo da obezbedi svoj biološki opstanak. Ova ustavna odredba pogodovala je biološkom sakacenju srpskog naroda. Bez dovoljno znanja, volje i pameti da se ulože svi napori i sva raspoloživa društvena sredstva u podsticaj radanja, u sve oblike preventive, apstraktna ustavna deklaracija o slobodnom roditeljstvu – a to znaci o gotovo neogranicenom proširenju ljudskih prava i sloboda u ovoj oblasti – predstavlja veliku opasnost za vodenje uravnotežene demografske politike. Posledice su tragicne: dok su srpskom narodu nudili sve pogodnosti abortusa, dotle su drugim etnickim i verskim grupama u Srbiji i Jugoslaviji njihovi nacionalni i verski lideri zabranjivali abortus. I tako smo stigli dode dokle smo stigli.
Ali, prica se ovde ne završava. Republika Srbija može postati cudan fenomen da cesto radi “u korist svoje štete”. Kada je usvojen Ustav Republike Srbije iz 1990. godine, izostavljeno je i jedno ogranicenje koje je sadržavao ustav SFRJ. Naime, izbacena je odredba da se pravo na slobodno roditeljstvo može ograniciti zbog zaštite zdravlja. Prema tome, više nikakvih ustavnih ogranicenja nema, cak ni zdravstvenih. Povodom ovakve odredbe u Nacrtu ustava, pisao sam ustavnoj komisiji, pisao sam i predsedniku Republike Srbije, usmeno sam razgovarao s predsednikom Komisije. Ovo svoje pismo objavio sam u Politici. Predlagao sam da se ova ustavna odredba bitno reformiše, da se u nju unesu odredbe ne samo o nekim ogranicenjima ovog prava, nego narocito da se unesu i odredbe o opštoj drušvenoj preventivi. Na sva moja zalaganja odgovorio mi je usmeno, pri jednom slucajnom susretu, predsednik Komisije. Rekao mi je da se ja u to ne razumem dovoljno. Tako je propuštena poslednja prilika da se drasticno demografsko starenje, cak i odumiranje stanovništva, makar malo ublaži, ako ne i da se sasvim zaustavi.
I u celom svetu danas dolazi do izvesnog otrežnjenja od prevelikih prava datih roditeljima, a prvenstveno majci, da slobodno odlucuje o svom potomstvu. Pri tom, nije rec samo o katolickim zemljama, koje su uvek imale negativan stav prema abortusu, nego i o svim zemljama koje su izdvajale ogromna sredstva da bi podstakele natalitet. Pokazalo se da ni to nije dovoljno da bi se razbila sebicnost, gradanski individualizam, i trka za materijalnim dobrima, koja sve rede u svoj porodicni budžet kalkuliše i decu. Ozbiljno društvo ima pravo i dužnost da se od toga odbrani primenom novih, korektivnih sredstava. Jedno od tih sredstava je i novi pokret za bitno ogranicenje, cak i za zabranu abortusa. Abortus je izvesno vreme bio zabranjen i u Sovjetskom Savezu. Danas, cuju se glasovi koji idu u tom pravcu. Nedavno je i u slovenackom parlamentu uvodenje zabrane abortusa podelilo poslanike. Možda ovaj primer nije najbolji, ali Slovenci su uvek više od svih znali šta hoce a šta nece.
Ovaj trenutak u kome živimo paradoksalan je po mnogo cemu. S jedne strane, na pragu smo velikog, apokalipticnog beznada u kome se nadosmo na Balkanu, s druge strane, bogati svet se nalazi vec jednom nogom na pragu biološke revolucije. Nesrecni rat u koji smo uleteli je rat izmedu dva naroda s gotovo najnižim evropskim natalitetom. Najrazornije posledice, koje ce trajati decenijama, bice u oblsti biološke reprodukcije. Valja se samo podsetiti sudbine mešovitih brakova i više od milion dece iz tih brakova. Kakva ce biti buducnost na širokim, opustelim podrucjima srpskih krajina na kojima se ratovalo? A kakve ce posledice na pad nataliteta imati ovaj ekonomski kolaps u kome smo sada? O kakvim investicijama u decu i u njihovu buducnost može da se govori u takvim uslovima? Iz istorije znamo da u uslovima bede i siromaštva prvo stradaju deca, i ona koja su rodena, a još više ona koja još nisu rodena, jer su im bitno smanjene šanse da budu rodena. Zato bi ovo Savetovanje trebalo da bude i velika opomena svima koji svojim ratnickim igrama uskracuju decje igre i ugrožavaju njihovo pravo da budu zaceta i rodena.
Imamo srecu ili nesrecu da živimo u takvom istorijskom vremenu kada su mnoga tradicionalna znanja i veštine stavljeni pod lupu preispitivanja novih ogromnih mogucnosti “upotrebe”, ali isto tako i zloupotrebe coveka, kako sa stanovišta medicine tako i sa stanovišta prava. Svaki progres uvek ima dve strane, svoje lice i nalicje.
Novi dramaticni susret medicine i prava dogodio se neposredno posle Drugog svetskog rata, na pragu onog što u nauci oznacava kao “prag biološke revolucije”. Ona se kretala u dva bliska pravca koji su medusobno prepleteni. Jedan je vezan za široke oblasti artificijelne inseminacije i svega onog što je sve dosad ovde nadgradivano: veštacka oplodnja semenom majcinog muža, oplodnja semenom donora, in vivo, fertilizacija “in vitro”, i transfer embria, darovanje jajne celije, darovanje embria za vantelesnu i uterinsku oplodnju, zamrzavanje semena i embriona, trudnoca kao usluga i selekcija pôla fetusa. Tome bi trebalo i dodati i opite s kloniranjem, sa stvaranjem “ljudi-kopija”, “falsifikata originala”, izloženih u knjizi Dejvida Rorvika Na svoju sliku i priliku i u mnogim drugim nagoveštajima. Konacno, na pomolu je neki New brave world koji ce se u mnogo cemu razlikovati od ovog našeg. Na pragu smo – kaže Dušan Kanazir – nove supertehnologizovane postindustrijske civilizacije, koja ce se zasnivati na elektronici, robotici, veštackoj inteligenciji, artificijelnom oplodenju i veštackim genima. Izlazimo iz industrijske i ulazimo u bio-tehnološku eru, a to znaci da je covek stekao sposobnost da manipuliše genima i živim bicima u svoju korist. Rec je, dakle, o inženjeringu procesa života. Covek ce u svoju sopstvenu reprodukciju poceti da uvodi principe inženjeringa, tj. kontrole kvaliteta svog potomstva, projektovanje i ugradivanje predvidljivosti u potomstvu. Pretpostavlja se da ce te nove tehnologije biti osnova za izgradnju novog “integrisanog svetskog društva”.
Sve ove nove tehnologije u bliskoj ili daljoj buducnosti bitno ce promeniti sliku sveta. Mogucno je da ce se buduca deca narucivati iz laboratorija kao i svaka druga veštacka tvorevina, plašim se da kažem: “kao i svaka druga roba”, vec sada su mogucne razne korisne primene ali i manipulacije, na primer, s veštackom oplodnjom. Samo, ova oblast sadrži mnogo, ne samo medicinskih nego i pravnih pitanja: da li bi majka trebalo da sazna ko je donor semena; da li muž majke deteta koja je vaštacki oplodena ima ili nema nikad pravo da osporava ocinstvo deteta, ako nije znao za veštacku oplodnju, da li je primena masovne veštacke oplodnje korisna, jer su to vecinom deca bez oca; da li je mogucno zaštititi se od nesavesnih lekara koji su svojim semenom oplodili više majki; može li se zamrznutom spermom lica koje je umrlo, 15 godina posle njegove smrti, oploditi njegova ili druga žena; da li je eticki, pa i pravno dopuštena praksa jednog instituta u SAD koji semenom nobelovaca, po narudžbini i uz visoku naknadu, oploduje imucne žene i, konacno, da li je odvajanje seksualne i reproduktivne funkcije opasnost da žena ima dva partnera: jednog za zabavu, a jednog za oplodnju...
Slicna pitanja izaziva i sve raširenija praksa zaceca van materice. Pretposatavlja se da ce se jednog dana dete moci i roditi in vitro, prema utopijskoj viziji Oldosa Hakslija u njegovom romanu New brave world. Medu pravnicima, ali i medu lekarima, iznose se mnoga pitanja povodom “surogata materinstva”, koje se javlja u dva oblika: prvi je kod žena, na osnovu ugovora, preuzima obavezu da ce nostiti i roditi dete oženjenog muškarca cija je žena sterilna. U sudskoj praksi ovaj ugovor se naziva “majka u najam”, a u medicinskoj “surogat gestacija”. Na pitanje ko je ovde majka deteta, može li se tražiti izrucenje deteta od majke u najam ako je primila novac, pravna nauka još nije dala odgovor. Druga situacija izaziva još mnogo dublje moralne i pravne dileme. Ovde žena preuzima samo jednu od dve prirodne funkcije: ili se u njoj samo zacinje plod, ili se obavlja samo nošenje i radanje, a ne i zacece. Prva situacija se oznacava kao “in vitro fertilizacija s embrio-transferom”, a druga kao “najam trbuha”.
Nikako ne sporeci znacaj genetskog inženjeringa u buducnosti, kao i znacaj biološke revolucije pred kojom se nalazimo, moram s tugom da kažem da mi u našoj zemlji nismo rešili ni osnovna pitanja opstanka, i našeg i naše dece. Zato su nam i Evropa i razvijeni svet sve dalji. Za nas bi to bio ogroman uspeh kada bi u ovim pasjim vremenima stvorili makar i elementarne uslove kako bi sprecili masovno ubijanje još nerodene dece, kako bi omogucili da nam se deca radaju, i, ako je mogucno, da budu koliko-toliko srecna. Za takav podvig potrebne su ogromne dugorocne investicije. Da li mi imamo za njih i sredstva i razumevanje? To nije samo ni medicinsko, ni pravno pitanje. To je pitanje naše zagledanosti u buducnst i naše ljudskosti.

Prof. dr Marko Mladenovic

DA LI POSTOJI SLICNOST IZMEĐU POSLANIKA I DECE?
Da li su ovom društvu potrebnija deca ili poslanici?

Nedavno se podigla velika prašina oko zahteva narodnih poslanika da im sa priznaju neka posebna prava i privilegije, kao i uvecana plata zbog težine posla kojim se bave.
Neposredno pre toga podneo sam Skupštini Srbije brošuru sa predlogom za izmene i dopune Ustava Srbije u korist nerodene i rodene dece, jer deca nikako nece da nam se rode, ili, cim se rode, beže iz ove uklete zemlje. Zbog toga cemo vrlo brzo ostati, ne samo bez dece, vec i bez naroda.
Ova brošura podeljena je svim poslanicima. Imao sam cast da me o tome pismom obavesti licno glavom i bradom gospodin Predrag Markovic, predsednik Skupštine Srbije.
Niko od poslanika nije ni trepnuo kada su primili brošuru o deci, nije se nimalo uzbudio što nestajemo kao narod. Niko mi nije odgovorio. Posebno sam dva puta pisao i Dušanu Petrovicu važnom potpredsedniku Skupštine Srbije i Demokratske stranke (mom bivšem studentu, osim ako je pravne nauke završio u Kembridžu ili Oksfordu),
Verovao sam da ce bar on imati više duše od ostalih poslanika. Prevario sam se kao i stotinu puta pre toga.
Gospodin Predrag Markovic bio je jedan od vrlo retkih koji mi je odgovorio, ali je u svom pismu izneo dve suprotne tvrdnje;
- Nije tacno da Skupština Srbije ne misli na decu, jer svakoga dana bombarduje gradane sa gomilom zakona koji bitno poboljšavaju uslove života, pa time i uslove za radanje dece, i
- Ako sada ne radamo decu, radacemo ih kada postanemo bogati!
On ne kaže kada cemo biti bogati. Zar nas toliki zakoni koje usvaja Skupština ne cine bogatim i ponosnim?
Pitam se: koga je još briga za decu? Poslanici su kao deca. Njima treba mnogo igracaka, treba im i mnogo stimulansa da ne budu podmitljivi. Kada bi im dopustili da postanu bogati, oni bi nam vec danas obezbedili srecnu buducnost i mnogo dece.
Zar oni ne precenjuju svoju ulogu u srpskoj istoriji? Zar nama nije sve gore, zar sve dublje ne tonemo u živo blato, zar se ne vracamo u vreme pre 5. oktobra 2000? Ako se ovako nastavi mi nikada necemo biti bogati. I ode Srbija, ode i srpski narod u Nebesku Srbiju, osim ponekog bogataša koji ce se baškariti na Devicanskim ostrvima. Kad bih tada još bio živ, poneo bih veliku macugu kao moj dar nesrecnim bogatašima. Ali, ostace i poneki moj potomak. Neka on vrati dug casti.
Gospodo poslanici, pitajte feministkinje kada ce one poceti da nam radaju decu. Kada odu u penziju! Ekstremne feministkinje smatraju da je i samo radanje dece oblik eksploatacije žene. A kakvu decu ce radati pederi i lezbejke, kada im kao napredni ljudi dopsustimo da se vencaju pred maticarem? Umri zemljo Srbijo!
Pre par meseci predsednik Skupštine Srbije primio je peticiju sa 30.000 potpisa protiv zlostavljanja dece. I, naravno, slikao se sa gostom. Cvrtsto su pred kamerama stegli ruku jedan drugom. Mene je taj isti uvaženi predsednik pismom obavestio da za mene nema vremena. Tu ne bi bile kamere.
Zato cu prikupiti potpise od milion dece i docicu da se sa njim rukujem, naravno pred kamerama, kao na dan «Otvorenih vrata».
Pisao sam par puta i predsedniku Tadicu. Cak je jedna delegacija studenata Pravnog fakulteta u Beogradu išla u zgradu Predsedništva sa molbom da me predsednik primi. Uputili su ih na ekspertski tim predsednika Tadica, kao da ja tražim socijalnu pomoc za sebe, a ne spasavanje Nojeve barke koja je ostala bez Noja. Umesto molbe za socijalnu pomoc ja sam predsedniku Tadicu poslao moju knjigu «Srbija – sveca koja dogoreva» i brošuru u kojoj je bilo pismo i Skupštini i njemu posebno. Upozorio sam ga da svoju ideju o «hiljadu mladih lidera» zameni za moj Pokret «milion nove dece i milion povratnika iz dijaspore». Ni on mi nije odgovorio na pismo. A nije me ni primio. Zažalio sam što nisam vaterpolista, jer bih imao prednost.
Vojislavu Koštunici, svom mladem kolegi sa Pravnog fakulteta, nisam pisao. Njemu sam napisao knjigu pre dve godine «Otkaceni zadnji vagon» ( o sukobu u izvornom DOS-u zbog cega smo danas ovde gde se nalazmo). Ne želim da se ponavljam.
Upamtite gospodo poslanici i gospodo lideri, deca to nisu zaslužila. Kada odrastu postidece se što su imali tako nedorasle sebicne narodne predstavnike. Ali, ona se tada nece zvati Jovan, vec Džon, Mihajlo, vec Majkl, Sreten vec Carls, Meri umesto Marije, itd. A bice i srpskih Kineza, Francuza, Nemaca, Rusa (mnogo manje), cak i Japanaca Ali ce biti daleko najviše Šacirija. Rugova, Envera, Mustafa, sve sami Srbi sa tudim imenima. Ubi bene, ibi patria. A ovde, u Srbiji, još vrlo dugo nece biti dobro. Naša «patria” je u vrlo žalosnom stanju.
Pošto izgleda da ova Skupština nije sposobna ni novi Ustav da donese, odustajem od predloga da se u novom Ustavu promene odredbe o deci, porodici, natalitetu, jednom recju, o buducnosti zemlje Srbije. Odlucio sam da Skupštini Srbije podnesem Predlog zakona o ljudskim farmama za oplodnju, radanje i odgoj dece, tacnije, Zakona o obnavljanju stanovništva i o Fondu «Decji dinar». I zakonom mogu da se deca spasavaju od zloupotrebe i zlostavljanja. U ovom slucaju Skupština je taj agresor prema deci. Zar su ovom društvu preci poslanici nego deca?
Hocu da u Srbiji stvorim novi Pokret koji bi se zvao «Decja stranka». Deca su jedina živa ljudska stvorenja koja ne mogu sama da se štite, ni od roditelja, ni od društva, ni od poslanika, ni od idiota. Ona su zaslužila mnogo više nego što im naše društvo pruža. Zabavljeni svojim «cirkuskim igrama» u Skupštini Srbije, poslanici su izgubili osecaj za vreme i prostor. A vreme je apokalipticno, a prostor su pusta sela, jadni gradovi, grobovi izginulih, kolone iseljenika i peticija nerodene dece da u ovom društvu ne žele da žive.
Više puta sam napisao da srpski narod ima velike duhovne potencijale kojima je uticao i na svetsku istoriju i na svetsku kulturu, nauku, na književnost, na umetnost i na sport. Takav narod ne zaslužuje da u 21. veku umre naprasno zbog nedostatka mudrosti i znanja njegovih lidera. Moramo ga spasavati od kolektivnog samoubistva i sacuvati ga za buducnost.